Француска, држава у којој минимална цена радног сата износи 10 евра, за исте послове који се у Србији плаћају евро или два по часу, да поменем онако узгред, уређена, стабилна и институционална држава заштитнички оријентисана према својим грађанима, рекло би се, зар је могуће да у таквој земљи народ жели да се буни.
Деца велике Француске Револуције, скоро 250 година након ње, поново су се са лакоћом подигли на устанак против политичке елите која је отприлике исто, а можда чак и горе и опасније по друштво, у односу на ондашњу буржоазију.
Држава прети тенковима и пендрецима побуњеном народу, дакле, каква је то демократија која своју власт мора да брани оружјем, притом кршећи најосновније демократско начело да је воља грађана изнад државне власти?
Да ли је читав свет прешао границу у којој је човечанство својом пасивношћу допустило да капитализам толико укорени своју власт и моћ и систематизује је до мере када га је више немогуће срушити? Да ли смо свесни цене коју плаћамо због свог бивања зомбијима (гамбијима)?
Зашто медији саботирају и саблажњавају побуњен француски народ и штуро извештавају о дешавањима у Француској? Значи ли то да су и они у служби капитала?