Prvi put kada sam pokušao da prestanem da pušim trajalo je 11 dana, 11. dan sam zapalio. Svake noći sam je sanjao, a preko dana mi je prošla kroz glavu misao da zapalim bezbroj puta, bukvalno sam se osećao kao da život jebeni nema smisla ako ne mogu tih 10 minuta da iskuliram i ispušim duvan. Uložio sam svu svoju volju, snagu i bukvano na silu pokušao, kao što reče ovaj gore, zabranjujem sebi nešto što želim, majndfak. Kada sam zapalio mislio sam to je to, jednom proba čovek, da sve od sebe i uspe ili ne uspe. Praktično sam digao ruke dok nisam pričao sa drugarom koji ne puši već oko 3 godine, i kada mi je rekao da je konačno prestao da puši to je bilo iz 15. ili 16. puta, to mi je vratilo volju da pokušam ponovo. Novi pokušaj 3 dana izdržim, pa dva dana i tako par puta. Na kraju sam shvatio da je jako teško ostaviti pušenje čisto ovako fizički, moraš da ga ostaviš u glavi, tj da imaš jak razlog, zato ne pomažu nikakve elektronske cigarete, nikotinski nalepci, žvake, kurci palci.
Ja sam taj razlog pronašao u religiji. Čitajući Bibliju ispisao sam šta su sve grehovi i svega se trudio da se pridržavam. Nisam pušio 6 meseci, od 1. juna do 2. decembra. Nije prošao dan da mi ne prođe cigarština kroz glavu ali imao sam razlog zašto ne zapalim i praktično lako je išlo. Svakog prvog u mesecu izračunam koliko taj mesec ima dana, pomnožim sa cenom cigareta (jedna pakla dnevno) i to odvojim u kovertu. To je jedan od razloga zašto se ne primećuje razlika u finansijama ko prestane da puši. Jednostavno moraš da odvojiš taj deo inače on će se spičkati kao i sve ostalo. Kao onaj vic kad kažu da pušač tokom života popuši ferarija, a ovaj ga pita -gde je tebi ferari ti ne pušiš. Pa spičkao je. Bukvalno sam računao, jedan lep stan može da se uzme za pušačku karijeru ko uspe da odvaja svaki mesec po tih 8500 za cigarštine. I svako ko je nekada štedeo zna da čim se stvori neka gomilica nekako ti milo oko srca i gledaš svaki dinar koji ti je višak na kraju meseca da tutneš tu, tako da sam se posle pola godine iznenadio koliko tu ima keša.
I onda jedan dan pukne mi kaiš na alfi, prezupči, šteta 45.000 din i to baš pred registraciju, skoro sve pare što sam štedeo otišle na to, plus par sranja što su mi se izdešavala u međuvremenu uticala su da prsnem. Uglavnom smorim se žestoko, odjebem ceo koncept i zapalim. Sagoreo sam 4 komada odjednom i od tada nastavio. Sad čagijam kao i ranije, pakla dnevno, voleo bih da prestanem ali nemam trenutno razlog zašto, imam keša za to, nemam bolesti, puko mi je jedan koncept u koji sam verovao i hoću malo da uživam u životu.
Cela poenta prestanka pušenja je da je stvar u tome da imaš jak razlog u sebi zašto prestaješ da pušiš i kad god ti naiđe želja setiš se toga, ako je pravi razlog nadvladaćeš želju. Mnogi prestaju momentalno da puše čim im se rode deca. Neki čim im saopšte da su dobili rakčinu ili neku boleštinu, a nekima ni ti razlozi nisu dovoljni. Nasilno i čisto fizički ako pokušavaš popustićeš kad tad. Lik sa posla propušio posle 8 godina kad se razvodio od žene, toliko o tome koliko to sranje ostaje u čoveku, Mogu misliti kako je ljudima koji su se navukli na neke teže droge, to je neizbrisivo i bez pravog razloga koji te vodi dovoljno je na momenat da popustiš i u kanalu si.
Znam da će mnogi da se sprdaju ali ovo je najiskrenije lično iskustvo. Inače benefiti su taj keš što ostane ako ga odvajaš, odeća ne smrdi, iz usta ne smrdi, stan ne smrdi, kola ne smrde, imaš moralnu osnovu da kenjaš likovima koji puše. Loše strane: kad izađeš u grad ne znaš gde ćeš od sebe sa rukama, zapravo vidiš ljude sa kojima si izašao jer nema dima pa moraš da pričaš nešto sa njima, i naravno pritisak od strane pušača sa svih strana, nuđenje, zezanje i slično ali to nije problem ako si iole mudonja.
Pronađi razlog zašto i prestaćeš.