Otvaram temu da sebi olakšam, možda neke savete dobijem, možda mi bude lakše, možda teže, ko će ga znati.
Naime, živim već dve godine u Nirnbergu, preselio sam se prošle godine u februaru, razlog je što za posao medicinskog tehničara u Srbiji baš možeš da zaradiš za račune i štrik za vešanje, a meni štrik ipak još nije preko potreban, pa sam emigrirao. Veliki je razlog bio to što sam želeo imati svoj dinar, da ne tražim od roditelja više, da mi bar pitanje "novac" ne bude neko pitanje od kojeg ću osedeti, a i velikim delom da vratim roditeljima dosta toga što su za mene učinili i koliko toliko njima, a i sebi obezbedim sigurnu budućnost.
E, sada, za ove dve godine nešto posebno mnogo zaradio nisam, dosta putujem po Nemačkoj, hoću da upoznam ostale gradove, kupio sam telefon, laptop, šta znam, dosta ovde i računi koštaju, stan nije jeftin i kad se to sve svede na svoje živi se naravno lepo, ostane novca posle svake plate i super mi je, pogotovo jer sam ovde potpuno sam, devojka mi je još u Srbiji.
Šta je dilema? Kako se izboriti sa konstantnim pitanjima od rodbine, poznanika, svih živih lešinara koji srama nemaju "da li ćeš i kad srediti kuću u Srbiiji, jesi počeo već da sređuješ nešto, jesti promenio stolariju, jesi kupio ovo, ono, uradio novu ćupriju, kapiju... aha, još nisi, aha". To toliko nervira da mi se na godišnji zbog tih provokacija maltene više kući ne ide jer u meni vide tipičnog Nemca koji je pun para i koji može da živi dvostruki život, tamo da ima keša da uživa i u Srbiji da bude bogataš?! Glupi su kao mazge.
Moram iskreno reći, jedino moji roditelji me ne pitaju ništa oko toga inače bih baš flipnuo, ali osećam da bi voleli da uradim nešto, renoviram, da bude tip top, što neće biti moguće u narednih 15 godina dok svoj život prvo u Nemačkoj ne skrasim, ne oženim se, kupim stan, auto, a to sve košta taman da mi ostane na kraju 50 eura od plate, ali bar bih imao sve što mi treba za normalan život i ne bih tražio više. Veliko je pitanje treba li uopšte bilo šta u Srbiji da sređujem, jer mi je tamo kuća sa dvorištem toliko velika, kao hipodrom, trebao bih milio eura da investiram da je sredim, plus nije potrebno uopšte išta da se sređuje tamo, sve izgleda okej. Nikada ne bih dozvolio da kiša pada u sobi, da mi roditelji žive tamo u strahu da se plafon sruši ili šta drugo. I ja ne nameravam da se ikad više vratim u Srbiju, jer automatski otkad sam ovdde, svima je bolje, roditeljima, meni, devojci... Za koga da je tip top renoviram, kad ću je nakon smrti roditelja prodati verovatno jer je pitanje ko će to održavati. To je rupa bez dna, možeš ulagati godinama u tako nešto, a onda bih ovde živeo kao pas štedeći i štedeći da se kasnije kajem što nisam s devojkom putovao negde ili ulagao u nešto bolje.
Fora je što se selim sad u drugi stan koji će me skuplje izaći gde ću morati da kupujem stvari počev od kašike pa nadalje, krevet, stolariju, sve... a u Srbiji je simbol uspeha "vidi, onaj komšijin radi u Nemačkoj, sve je on to opravio, sazidao, svaka mu čast, brine o roditeljima".
Eto, "ukratko", kako se nositi s tim, kapiram da ima još neko ovde koji živi preko.
