Фудбал је прва љубав. Неописив је осећај када си добио прву лопту. Гледам јуче клинца у граду, родитељи му купили лопту, он је пригрлио, па је гледа, окреће. Замислио сам себе у том моменту, у том узрасту, како мојој срећи не би било краја, како би се једва суздржавао да не спустим лопту по центру града и кренем да је шутирам и трчим за њом. Како би једва чекао да дођем кући да заиграм фуцу са њом. Па први дрес, буквално си због првог дреса заволео тај неки клуб.
Када си млађи, фудбал ти је љубав, али касније нажалост се претвара у бизнис, то и није лоше, буквално добијаш посао снова, играш фудбал, нешто што обожаваш и плаћају те за то. Па не може боље бити. Нажалост, данас су ствари другачије, менаџери су ти који буквално кроје судбину играча. Нема везе ако ниси онај тип играча због ког ће се будући клинци заљубити у фудбал. Битно је да имаш доброг менаџера који ће да те гура, па чак и ако можда ниси у форми, па и по цену лошег исхода по остатак екипе. Битно је да се ти добро продаш. Прорадићеш, усраше те нешто, што кажу и ћорава кока убоде зрно.
Ево ускоро ће светско првенство, нешто што се не дешава сваке године, али код доста људи нема еуфорије. Иако је наша земља изборила учешће. Разлог играчки кадар, добро можда су се огрешили о неке, али није могуће да се није могао наћи бољи селектор. Имамо човека на клупи који нема искуства, који не може да направи тимски дух и да савете играчима. Јер нема искуства. Разумем ја да је то велика част, али није баш заслужио да се нађе. То је као да ти гинеш на сунцу цео дан, недељу дана, месец, сазидао си кућу, остао је још један блок и ја дођем, поставим га и ја сам је као завршио.
И како онда да човек не помисли да је селектор постављен како маријинета, да би менаџери могли да склапају тим.
Ја човек пред женидбом, купујем сладолед са фигурицама играча. Покушавам да направим неку еуфорију. Бројим недеље коју ћу смену да радим и како да се искомбинујем да не пропустим ни једну утакмицу наших. Али се изведачим када прочитам коментаре браће са интернета, са разних портала и страница, нико у нас не верује.
Селекторе поднеси оставку, ти немаш неку визију, препусти неком другом да нас води на највећем репрезентативном такмичењу. Пусти човека ког ће играчи да гледају као свог другог оча. Неко ко ће да направи једну велику породицу. Неко ко ће када чује химну заједно са играчима да запева, да им срце заигра, да их прође језа. Да заплаче ако треба. Неки ко ће да каже, ми представљамо своји земљу, своје корене. Да помисле некада смо као мали гледали светско првенство, маштали да ћемо и ми једног дана заиграли. Треба да буду захвални Богу што им се испунио сан. Треба да оставе срце на терену!
Имао сам потребу да вам кажем ово, можда сам успео да продрем у многа срца и напишем и њихова осећања.
Ако ти се свиђа текст, лајкуј и подели на свој зид. Није ми до лајка и шера, него једноставно желим да ово види што више људи. Можда дође ово и до неког играча, можда и до неког даље. Можда успемо да урадимо нешто. Можда успемо првенство да гледамо са пуним срцем, ентузијазмом и да делимо заједно емоције као да смо на терену.
Са поштовањем ваш фудбалски брат.