Imam 25 godina. Pre tri i po godine sam bio, jelte, tri i po godine mlađi, ali i 25 kilograma teži i bez posla u jednom malom šumadijskom gradu. Pošto sam bio na rubu egzistencije, tražio sam bilo kakvo rešenje koje će me izbaviti iz finansijskih problema. Video sam na televiziji prilog o nedostatku čobana u okolini Nove Varoši i Sjenice i odlučio da prelistam oglase. Ljudi moji, niste svesni koliko domaćinstava propada samo zato što nemaju po jednog mladog čobanina da se pozabavi kravama i ovcama dvaput dnevno! Našao sam selo koje mi je delovalo najpitomije i koje ima uveden internet i zaputio se na Peštersku visoravan u mesecu septembru. Moji domaćini, muž i žena u šezdesetim, dočekali su me kao sina rođenog, iako su njihovi sinovi odavno napustili zemlju i otišli u veliki grad. Evo četvrta godina kako imam garantovanu minimalnu platu 450 evra, plus sva hrana koja mi ikad može zatrebati, praktično sam bez troškova. Za ove tri i po godine sam skinuo onih 25 kilograma viška i devojke koje nisu obraćale pažnju na mene mi nonstop šalju poruke kad god me spaze da sam svratio u rodno mesto, a kada ih otkačim jer znam da su oduvek bile površne, onda me nazivaju seljačinom i čobaninom - kao da je ovo neka uvreda za mene jer sam zaista čobanin i time se ponosim! Elem, pošto imam preko dana dosta vremena, uspeo sam za prvih devet meseci na selu da pripremim prijemni ispit i upišem Fakultet organizacionih nauka u Beogradu pošto su jedni od retkih koji nude studijski program "na daljinu" gde minimalno moram da budem prisutan u prostorijama fakulteta. Još jedan semestar me deli od diplome, a već sam preko zime pripremio kompletno gradivo jer imam dosta vremena. Ne znam kakav će mi plan biti za šest meseci, ali meni se sa sela ne ide! Nikad vredniji i zdraviji nisam bio, a novčanik je uvek pun!
