Da li neko od vas ima iskustva sa ovom užasnom stvari? Kako su počela, kako glase vaša iskustva, znate li neki tretman za prestajanje?
Kod mene, moralo je početi negde leta 2012. jer se sećam da sam početkom 4. razreda prepričavala to nekom. Tad sam pomislila da to sigurno nije retka stvar, ali ispostavilo se da nikome nije jasno o čemu pričam i do dan danas nisam uživo upoznala nekoga kome se isto dešava.
Nisam sigurna da li je paralizovanost nešto što sanjam, meni ne deluje sasvim kao san, više kao stanje između budnosti i sna. Svesna sam šta se dešava, ali način na koji mozak radi nije sasvim isti kao kada sam budna. I dalje ležim u svom krevetu u istoj pozi u kojoj sam zaspala, ista je posteljina, sve je isto, ako sam zaspala na kauču, uvek sam na kauču, okruženje je uvek bez greške, samo što ne mogu da se pomerim, koliko god se upinjala. Telo je kruto i napeto, i sve vreme osećam kao da je nešto zlokobno tu pored mene, i osećaj bespomoćnosti, nemira i nelagode je sveprožimajući. Kao da me neko psihički muči.
Nakon prvog iskustva sa ovim, svaki naredni put mi je bilo izvesno u sred paralizovanosti, da će u nekom trenutku prestati i imala sam misli poput: "samo sačekaj da prođe, samo sačekaj da prođe".
Pored toga što uvek OSEĆAM zlo prisustvo koje je sa mnom u sobi, nekoliko puta mi se desilo da vidim, ako tako mogu da kažem, jer sve je prilično apstraktno u tom stanju, neka mala stvorenja, kao demončiće, kako zamiču za ono gde se kauč previja.
Evo par primera koji su se razlikovali od ostalih:
Letos zaspim i kao i obično, u krevetu sam, ležim na stomaku i ne mogu da se pomerim. Međutim, ovaj put fizički osećam još nešto pored mene, kao da se gnezdi na mojim leđima. Pomislim da je možda mačka, i pokušavam da se setim da li sam ostavila otvoren prozor jer ne mogu da se pridignem i vidim. Setim se da sam ipak zatvorila prozor koji je ionako previsok za mačku, vrata zaključana, ja sama tu. Ništa nije moglo da uđe. Tu me već prožima strah ali ne i panika, više kao neko prihvatanje sudbine, nemam pojma. Primetim, to stvorenje se intenzivnije namešta, i vidim da je daleko teže od mačke. Odjednom, ja vidim sebe iz ptičje perspektive, bestelesno lebdim nad sobom, na krevetu na meni leži ogroman, ogroman crni pas. Treba možda tu da napomenem da se nikad nisam plašila pasa, mazim ljubimce, iskuliram lutalice i to. I koliko god se ja upinjem da se pomerim s tog kreveta, on mi sve više zariva šape u gornji deo ruke.
Kao drugi primer ću prepričati ono što se desilo sinoć. Nakon jednog traumatičnog sna koji sad neću prepričavati jer je ovo ispalo ionako duže nego što sam planirala, ponovo sam u krevetu i ne mogu da se pomerim, okrenuta ka zidu. Opet je tu zlokobno prisustvo, i ja sam užasno, užasno frustrirana, i upinjem se da se pomerim, ali ne mogu. I kako moj bes i upinjanje raste, tako nastupa opet neko - odvajanje. Kao da me ta zlokobna sila gura kroz zid, i ja prolazim, ali u isto vreme ostajem u krevetu. Teško je objasniti. Ali, mučenje, strašno je...
I poslednja stvar koju hoću da kažem je: nakon što paralizovanost prestane, svesna sam narednog momenta, kada mogu da se pomeram. Međutim, sutradan uopšte, nikad ne uspevam da razlučim da li sam se tad zaista probudila, ili je i to buđenje bilo deo sna, što nije redak slučaj u mojim snovima (koji nisu paralizovanost).