дакле - прање образа и поглед друштва на укаљаног. избегавање, промена...
да ли је могуће спасити се стигматизације, тачније победити је? Већина је обележена, посебно у паланкама где је друштво засновано на оговарању, коментарисању и трачевима. Па се још тај паланачки менталитет шири по већим градовима преко гомиле дођоша.
Да ли је могуће спрати образ уоште? Коме се више памте (не)дела, мушкарцима или женама? Сматрам да се жене у сексуалном погледу лакше обележавају, јер изгледа и служе само са сношај. Да ли је друштво у стању да прихвати нечију корениту промену и зашто није, да ли сте ви спремни за тако нешто? Многи праштају, ал не забораве, какав је то опрост?
Нама је жигосање народно оружје, генерално говорећи. Најлакше је неког оцрнити, направити га друштвено мртвим, и тиме га искључити из свакодневног живота. Чему то? Овај феномен је присутан међу свим словенима, од руса па до нас, и крајње је примитивно.
чему толико лицемерје и хипокризија? Чему толика спремност на осуду, и гледање на туђа дела кроз призму црно-бело.
