Moj tata je Svetislav Basara, pisac i odličan primer rrežimskog poltrona. Ugurao se u DOS, primao Soroševe pare i nakon što mu je jedina žrtva tokom svih tih protesta bilo par pendrekčića u bubreg, poslat je na ime političkih zasluga i donošenja demokratije u Srbiju na Kipar kao ambasador. Tamo je primao veliki novac, a nije radio ništa osim što je igrao odbojku na pesku sa Turkinjama na severu Kipra. Kada se vratio 2005. sa diplomatske dužnosti, Boris Tadić je lično finansirao njegovu naglu promenu mišljenja o Koštunici, te tata počinje da ga pljuje i potpuno se okreće DS-u. Prošlo je neko vreme, a novac je uredno legao na tatin račun. Kada je Tadić počeo da se gubi i da gubi vlast, desilo se nešto neverovatno. Dok se on tuširao, zvonio je telefon, i ja sam se javio kako bih njegovom nesuđenom sagovorniku rekao da nije u stanju da razgovara, da bih čuo Vučkov glas: "De si Bas, šmekeru?" Na to, ja u šoku izgovaram da će ga tata pozvati za nekoliko minuta. Šokiran, zagledao sam se u američku i DS-ovu zastavu koje je tata postavio uz plišanog medu kojeg je dobio od Borisa sa porukom: "Najboljem kolumnisti na svetu". Vučić je došao na vlast, tata je radio intervju s njim i počeo da opravdava njegove poteze po medijima. Kada smo išli u selo, pitao sam ga: "Ćale, jel moguće da podržavaš onog foliranta Vučića?" a on mi je odgovorio sledeće: "Sine, znam ja da je on folirant, ali kako ću da zaradim novac i zadovoljio tvoje brojne prohteve kao što su nove patike svaka 2 meseca, igrice i tako to": Shvatio sam da je u pravu, i da je bolje da se i ja ubacim u SNS. Uskoro punim 18 godina, i tata mi je već obećao fakultetsku diplomu i posao sa platom od minimum 800 evra za početak. Nemojte časiti časa, SNS je izlaz, SNS je spas, zahvaljujući Vučiću, tati i stranci, obezbedio sam svoju egzistenciju i budućnost.
