Пиво. Прва асоцијација: грожђе. Ех, ко не воли тај дестилат шљиве. Гледаш ону гајбу, просто те мами да попијеш још једну чашицу. Тражиш од конобара да ти донесе још један бокал. Мало ти је цело буре. Само још једну чашицу, само још једном да осетиш ту сласну мешавину хмеља и јечменог слада. А волиш вино. Уствари, не волиш га него га обожаваш јер ништа боље од квалитетне кајсијеваче.
Музика свира... То црно вино ти делује црње од ноћи, слатко, просто клизи низ грло, ал' у ноге удара... К'о бата Ђора некад у Звезди... У оно време кад је говорило да дупе жену краси, а Звезду Стане Караси...
Музика свира... Баш песме по твојој мери... Цига му га опако дао по танкој жици... А код Милета у "Монаку" служе добру јабуковачу. Уствари служе они и Мерак пиво, раније и оно ЕМ БЕ, што га је Ристовски рекламирао, али за такве посебне и драге госте као што си ти, увек Миле бира најквалитетније бело вино, да ти уз литру Књаза добро легне.
Музика свира... Није лоша та виљамовка што је пијеш. Слађа служи. Донеси, Като, још једно пиће, донеси, Като, донеси, донеси... Јасмина беше жена за све... Тако је говорио Миле. Китић.
Музика свира... Довршаваш тај розе. Одавно ниси пио тако добро пиво. Питаш се ко пече тако добру ракију... Испијаш последњу чашу док Цига са виолином плаче за родним крајем и пева:
БЕНГАЛУРУ ЏАНУМ!
БЕНГАЛУРУ ЏАНУМ!
ЗА ЊУ ДЕЛХИ!
УВЕК СИ ЧЕНАЈ
У ЏАЈПУР МОМ,
КАЛКУТА, МУМБАИ!