''Mufa, Kiki i ja'' je jedan od najjačih i
najpoznatijih tumačenja bivše Jugoslavije,
moćne države, koja se nije raspala, kako to zvanično stoji, već je
ubijena, i zbog toga i dan danas krvare njeni
razoreni delovi. ''Mufa, Kiki i ja'' je termin
koji se odnosi na Srbe, Hrvate i Bosance, 3
esencijalne nacije Jugoslavije, uz dužno
poštovanje ka Slovencima, Crnogorcima i
Makedoncima. 3 najbolja prijatelja od malih
nogu, sa 3 različita porekla, ali iz iste
države, koji dele i pakao i raj, bez predrasuda i mržnje.
Nakon početka rata, svako odlazi da ''brani svoje''. Sva dotadašnja velika prijateljstva propadaju kao peščani dvori pred nemilosrdnim talasom, u nepovrat. Do juče, oči u oči uz
osmeh, a sutra već možda nišan u nišan, uz
očaj i nevericu.
''Hadžije su sebi podelili rejone'' i ''Živimo
u plemenima k'o Apači'' su suptilne paralele
na raspad Jugoslavije, na to da se i dan danas
raspravlja ko je kriv, da još uvek, posle 20 i
kusur godine vlada skoro isti nivo mržnje
medju nacijama bivše države, i da će tako
ostati, nažalost, još dugo.
''Što manje dijete znaš, to si manje
nesretan'' je možda i jedina mudrost koja može
da se kaže na gore iznetu tezu.
Kanjon Drine je sam po sebi jedna od najlepših
destinacija celog Balkana, nešto što bi svako
ko je u prilici trebao da doživi, ne samo da
vidi. Ujedno je i jednim delom prirodna
granica koja deli Bosnu i Srbiju, tako da
takodje iz toga može da se izvuče metafora iz
stihova ''Kanjon Drine je ispred nas, stopamo
Mufa, Kiki i ja'', koja oslikava tužnu sliku
istine neizbežnog razdora medju bratskim
stranama.
Rat koji je usledio, doneo je bezbroj
problema, počevši od brato-ubistava, preko
izbeglištva, groteskne nemaštine i inflacije, genocida, sve do političkih i vojnih nemilih sukoba.
Skoro 5 godina nije jenjavalo. Nažalost, od
1995. pa do 2012., nije se mnogo toga
promenilo, sem što su se te najvatrenije negativne
strasti smirile. Finansijsko stanje u državama
bivše Jugoslavije je očajno, što vodi i ka
veoma lošem političkom i životnom stanju. I
dalje smo plemena koja krive jedni druge.
Pitanje je da li je iko ikada, od onih što
treba da shvate, shvatio da smo kao posebna
plemena vrlo lako pobedivi, ali da smo pod
jednom zastavom, i posle svega, još uvek
nepobedjeni?
Sumnjam.
(:
