Српско срце Јоханово

Песму је написао Немац... причитајте!

СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди

Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к'о једино дете.

Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.

Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил' можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.

Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.

О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.

За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит'о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.

Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух
беду,
колико се живот цени и воли.

***

Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.

Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.

Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.

Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.

Прелепа жена, гипка к'о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.

О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал' то је место,
стварало љубав у мени већу.

***

А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.

Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.

У Жутој кући, у граду Бурељу,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.

Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.

И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к'о стрела
док ме на живо секу к'о јунца
и крв док шикља, последња врела.

Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ' уз тешке муке
још увек куца - то срце моје.

***

Тај урлик страшан што небо пара
враћ'о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.

Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,
куд срце вуче - где морам поћи?

Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к'о путник који не лута
коме је познат и крај и село.

Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи

Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?

Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к'о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.

Гледај Европо, завриштах тада
погледај свете ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.

Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.

И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: "Тата, тата".

А срце моје к'о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?

Нисам ни хтео ал' моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к'о зрачак из љуте таме.

Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
"Милане сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.

Наш Јован сине Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим."

Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.

У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун
среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.

Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.

Од стида мало да погну главу,
злочинце казне - добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.

Citat:jedno je verovati u boga, a drugo verovati u ovakvu glupost, da se preko transplantacije organa mogu nekakvim magijama preneti sećanja i tripovi kosova u snu.

Јес' да је long shot што б' рекли амери, али та појава преноса сјећања срцем колико год нелогично звучала, ипак не можеш стопостотно оспорити чињеницу да ће можда некад бити објашњена у науци за рецимо педес' година. (Серем, ал' замислимо се овде на секунд, зашто не) Зато и рекох оно поспрдно за мобилни и набијање на колац. Или ипак, занемарити то све и једноставно признати искључиво утицај Божанске руке, кад већ кажеш да вјерујеш у Бога. На тај начин посматрајући ситуацију, можеш избацити термин ''мађије'' :)
Јасно је да роман к'о роман мора бити ушминкан.
Али, што се мене тиче, немам потребу за логичким објашњењем, јер ја као вјерник у томе видим Божје дјело и то ми је довољно.
Опет да се вратим на твоју вјеру у Бога. Ако вјерујеш у Њега и све што је о Њему речено у Светом Писму, посматрајући Његова остала дјела кроз историју, ово је мала маца за ''прогутати'' :)

Citat:Јес' да је long shot што б' рекли амери, али та појава преноса сјећања срцем колико год нелогично звучала, ипак не можеш стопостотно оспорити чињеницу да ће можда некад бити објашњена у науци за рецимо педес' година

Za ovo sam jos davno citao da se desava ponekad, jos mnogo pre ovog slucaja. E sad ne secam se dobro ali cini mi se da se pominjalo da nervi imaju neku svoju memoriju ili slicno.
A i sad je popularno pljuvati po Kosovu. Mada ovde nije tema ali isti ti pljuju i po Djovaku i ako on predstavlja Srbiju na najbolji način, al jbg uspeh se ne prašta. Cak i da je propaganda sta ima veze, tako se radi u svetu pa sto ne bi i kod nas. Ovo za verujuceg coveka sto rece faca nije problem da veruje a cak i ko ne veruje u Boga pa moze da veruje jer sto rece on mozda ce biti objasnjeno, isto kao sto je pre bio slucaj da je neki covek dobio srce od nekog škota cini mi se i kad se oporavio poceo da prica sa tim naglaskom.

nisam rekao da verujem u boga, samo sam donekle skeptičan i prema razumu i logici:)
za ovo postoji objašnjenje, a to je da se radi o izmišljotini. sećanja su biohemijski procesi u mozgu, što se lako da pokazati, udariš glavom ili ti ubrizgaju neke inhibitore - ode sećanje. čak i kad bi se, hipotetički, izvodila nekakva parcijalna transplantacija mozga (samo onog dela koji služi za pamćenje) to bi bilo nemoguće, delom i zato što medicina nije još uvek na tom nivou, a kamoli kad je u pitanju srce, koje je jelte samo jedna boš pumpa koja pumpa krv

a i ako ne gledamo čisto materijalistički, ako sećanja nisu stvar mozga, već su nešto duhovno, zašto bi se ona prenosila putem materije? i zašto putem srca? i sad, pošto je nebulozno samo po sebi, ajde da ubacimo faktor boga... i gde je granica onda? treba za sve što je apsurdno i nebulozno da mislimo da je istinito, jer se umešao bog nekakvim čudotvornim dejstvom?

Dobro bre ljudi jeboga vi, glupo je raspravljati. Na kraju krajeva to je pesnička sloboda, ko god je pesmu napisao imao je takvu ideju (valjda radi jačeg utiska) i to je to.

Warnere, postoje dokumentovani slučajevi prenošenja pamćenja u nekom obliku prilikom transplantacije organa. Evo prvog linka na koji sam naleteo posle polluminutne potrage na guglu (nemam pojma kakav je sajt u pitanju, možda je i neko "Treće oko" na engleskom, tako da se ograđujem). http://www.namahjournal.com/doc/Actual/Memory-transference-in-organ-transplant-recipients-vol-19-iss-1.html

haha sad gledam, el moguće da sam tolko zaludan da se uopšte raspravljam o ovome

Citat:zašto bi se prenosilo putem materije? i zašto putem srca?

Уколико је ово дјело Божје, урађено је тако да буде у одређеној мјери појмљиво људском разуму, тј. на начин на који би бар вјерујући људи могли докучити. Размишљајући на тај начин, и узимајући у обзир да се срце сматра симболом љубави (а даље с тим у вези: пристрасности нечему, тежњи к нечему, привржености), апстрактно гледано све је на свом мјесту :)

Citat:i gde je granica onda?

Граница дакако постоји. Сам појам ''вјера'' искључује неопходност доказа. Кад би се Бог појављивао свако мало и искривљивао нам појам реалности, потреба вјере била би анулирана. И гдје нам је ту онда тест? Како да се докажемо да својом слободном вољом желимо чинити добро? Знањем би били приморани, јер ко је блентав да прави срања и шири неморал ако је је апсолутно сигуран да ће послије смрти да гори хехе.
Ботом лајн: Бог из своје безграничне доброте с времена на вријеме открива своје присуство људима који су превише одлутали, опомињујући их на тај начин. Звјерство касапљења људи солидан је кандидат за такав сценарио.
И зато, понављам, ако си вјерник све је ово јасно.

Реално, могао је човек да сведочи у Хагу с обзиром какви су докази тамо извођени. :)

Citat:Али, што се мене тиче, немам потребу за логичким објашњењем, јер ја као вјерник у томе видим Божје дјело и то ми је довољно.

И ја причам да ми се Бог јавља и обраћа, али нажалост прича ми ствари које везе немају са Косовом и српством, па ме сви сматрају за лудака кад покушавам да пренесем поруку.

neko to lepo reče, ako se obraćaš bogu onda si religiozan, al ako se on obraća tebi, onda si za ustanovu

Čekaj, pa nisu mu Srbi dali srce, nego Šiptari.

Doduše, božje delo je i ako sam od sebe, bez ikakve svoje krivice odlepiš, pa počneš da bulazniš i tripuješ vatrene kočije i arhangele kako ti protrčavaju kroz sobu, i tako gledano, zaista se može reći da je kroz tebe Gospod progovorio.

То су већ тзв. јуродиви људи, како и сам знаш. Упратио сам да се донекле разумијеш у теологију, успут читајући те књиге заједно с неким култ срањима којима се бавиш, претпостављам :)

Citat:успут читајући те књиге заједно с неким култ срањима којима се бавиш, претпостављам

Hahaha, ta kult sranja se zovu srpska i svetska književnost, i gramatika srpskog jezika. Jes opasan kult :) Hteo sam da kažem, nije svako ko prolupa prorok niti jurodiv, makar lupao o svetim stvarima. Jednostavno, ima ludaka. Činjenica.

Citat:Hteo sam da kažem, nije svako ko prolupa prorok niti jurodiv, makar lupao o svetim stvarima. Jednostavno, ima ludaka. Činjenica.

Па што одма' не рече хехе.

Citat:Hahaha, ta kult sranja se zovu srpska i svetska književnost, i gramatika srpskog jezika. Jes opasan kult :)

А јебига, мени је увијек прва асоцијација на тебе она слика ђе држиш некакву штапину обучен у неке индијанске крпетине. Као штовач Бога шуме :Д

Citat:А јебига, мени је увијек прва асоцијација на тебе она слика ђе држиш некакву штапину обучен у неке индијанске крпетине. Као штовач Бога шуме :Д

Ма иди, те крпетине су некакав фенси џемпер који сам платио у пизду материну, а штапина... било ми досадно, резбарио па испало нешто налик на чаробњачки штап. Нисам секта, бар не та врста :)

Facini postovi su dokaz koliko religija relativno pametnom coveku moze da iskrivi svest. Mada, mozda ja iskrecem situaciju naopako - mozda upravo nekakvo suzenje svesti i omogucava prodor religije. Oftopik, da ne kazem off TIPIK, zasluzuje mozda posebnu temu.

Citat:Ако вјерујеш у Њега и све што је о Њему речено у Светом Писму, посматрајући Његова остала дјела кроз историју, ово је мала маца за ''прогутати'' :)

Ал главни инспиратор Писма је Свети Дух? Ако си верник, можеш 'прогутати'' то што пише у Библији, али брате, овакве ствари... Превише. Улази у домен писанија Трећег ока.