Kad neko kuka da nema posla, a neće da ode u neko manje mesto da radi, ili bira poslove, e jebao bih mu mater i takvih mi nije žao ni da umiru od gladi. Takvi su u kukanju najglasniji dok u centru piju treću post-popodnevnu kaficu, i takvi prvo pričaju o zaradi miliona evra umesto 20 evra. Znam par ljudi koju su završili medicinu i neće da odu u neku manju varošicu ili manji grad da budu lekari, nego samo u Beograd ili Novi Sad, i to mogućstvu ako može da se radi u nekim džigi-bau institucijama. Isto sam čuo priču za lika koji je medicinu završio sa visokim prosekom, a sedi kući i čeka da dobije posao lekara. U Berlinu isključivo. Ah, "F"isočanstvo.
Bio sam ponudio posao kolegama sa faksa da dođu u Republiku Srpsku da rade, bio se angažovao da im sredim posao, potpuno iz dobre volje i bez ikakve koristi. Odbili me, još se zajebavali sa mnom: "Hahahaha, matori, ja da idem u Bosnu hahahaha". Nije mi jasno... Valjda strah od gubitka tople mamine supica i tetošenja pomešan sa nekom paorskom iluzijom da bivstvoanje u velikom gradu predstavlja po difoltu i gospodstvo. E PA KO VAS JEBE OPAAAAAA!
Kad malo prelistaš biografije poznatih i uspešnih ljudi, vidiš da je dosta njih rintalo crnačke poslove dok nije naišlo nešto bolje. Raderford je kopao krompire, obojica, i Tesla i Pupin su fizikalisali kad su došli u Ameriku, Valton, osnivač Valmarta, je muzao krave, vlasnik IKEA marketa počeo kao prodavac šibica, Benetoni u maloj krojačkoj radnji...
Inače, plus na sve što je Mitke rekao.
Ko hoće da radi i stvara, radiće i naće sebi posla, ko neće, ješće govna, tražiti razloge i opravdanja, i ne možeš ga promeniti da mu ponudiš ne znam šta. Iz ovog bih svega izuzeo stvarno ljude koji pokušavaju da nađu posao, a ne mogu, jer su u godinama, bolesni ili zbog nekih drugih razloga.
