Ово ме одавно копка. Посебно психолошки профил људи који дозволе себи да своју телесну масу набију не на 150, не на двеста, не на триста, него на јебених 500 и 600 кила?
Ајде, мало си јаче грађе, висок, кружиш око стотке, улењиш се, не крећеш се, салата ти мрска, скочиш на 115... Слава ова, слава она, зима дође, не излазиш из кола, опала, 130 кила. Не кажеш себи, еј, јеботе, тријес кила преко норме, дај да оладим мало, него удри по слатком и масном. Па јебему матер, мнооооого је лакше смршати него угојити се, да не причамо о финансијском аспекту квалитетног гојења, где без сома динара дневно само на бела и црвена меса нема не можеш да пратиш темпо било каквог наменског програма исхране. Јок, на теби је да једеш воћа и салатице, квалитетног меса, да се хидрираш и бавиш неком аеробном активношћу... Али скренух са теме...
Једног јутра се пробудиш са 200 кила у гузици! И није доста! 250! 300! 400! Целих петсто! И чему вечито паламуђење типа, ''то је болест, то је психолошки поремећај, метаболизам функционише другачије код њега/ње, такве је конституције'', а с друге стране, не бих рекао да људско биће може да оповргне законе о одржању масе и енергије и нагоји се десет килограма од унетих пет. Камоли људско биће од пола тоне.
Опростите ми што сам написао увод збрда-здола и крајње немачко-појмовно приступио проблематици, али волео бих да чујем неке одговоре на питања која нисам поставио.
