Ili: Kada svi pričaju o tome kako oni znaju istinu, a da je problem u glupim masama, dođete u situaciju da shvatite da ta masa zapravo ni ne postoji (zato što više niko nije preostao da bude deo nje).
Dakle, ako su svi jaki na rečima kao pojedinci, a kao grupa od dela ništa (konkretno pričam o pričama koje se odnose na dobrobit grupe), u čemu je problem? Svo to pametovanje postoji samo pametovanja radi, a ne radi neke stvarne želje da se deluje na osnovu njih?
Npr. čovek koji priča o ljubavi prema svom narodu ili tako nečemu (ili još bolje - hrišćanin), a u stvarnosti je stalno nadrndan i samo što se ne pobije sa komšijama i rodbinom. Ovo bi se moglo formulisati i kao 'Ako se tako volimo, zašto jedva čekamo da se pobijemo?'.
Druga stvar je što izgleda niko neće da se spušta ispod nivoa i uradi nešto, koliko god to sitno bilo, nego svi hoće da učestvuju u grandioznim idejama (zato što gde je slava u uklanjanju leda sa ćuprije ili pomaganju komšiji da istovari novu fotelju) i onda naravno niko ništa ni ne uradi.
Zaključio bih da je ljudima lakše da se povuku u svet idealnih pojmova i da onda pametuju o njima, nego da komuniciraju sa drugim ljudima kao normalni odrasli ljudi (ako tako nešto postoji). E sad, ne govorim ja nikome da ode i 'širi ljubav' među ljudima, pošto ni ja nisam preterano društven niti sam zainteresovan da glumim Isusa, ali vi koji već pričate o tome, zašto ne biste zapravo izašli napolje i uradili nešto?
Koje su vaše teorije o ovom rascepu između izgleda opšteprihvaćenih mudrosti i neprimenjivanja istih?
