Da li pričate sami sa sobom?
Ako da, koliko često, o čemu, na kojim mestima i koliko ''dijalog'' zna da potraje? Da li vaš unutrašnji sagovornik odgovara baš ono što biste želeli da čujete ili ne?
Ako ne, da li mislite da je to vrsta poremećaja, psihičke nestabilnosti, manjak socijalizacije ili nešto drugo?
Pusti bre maro ljude da pričaju sami sa sobom :)
Ne smetaju nikom tako lololo
Ja pričam sam sa sobom kad god sam sam jer samo samog sebe najbolje znam i kako da se ponašam u odnosu na sebe...
Mene jebe kad šaljem sebi PVT oće da me banuje posle 9 postova. Ja pokušam dosta da strpam u jedan post, ali na kraju ili otvorim novu temu ili editujem postove. Mada tako gubim evidenciju :/
Sad otiđoh mozak da odmorim i da s' oladim malo. Dva sata prošetah sama sa sobom, ispričah se pošteno i mnogo mi je bolje. Pametno vam ovo :)
Ako nisi pričala na engleskom, smatraj da ništa nisi uradila.
Uvek, i to je najlakši način da saznaš šta da radiš i šta ti leži na duši.
Ležim u mraku, i postavljam pitanja. Kad probam da se zajebavam, uvek mi stigne odgovor: 'NE BUDI NEOZBILJAN' onim dubokim zajebanim glasom. Odgovori uvek stižu u trenutku, tako znam da nisu uobrazilja. Joj, da to imam negde zapisano, život bi mi bio lakši.
Ja svoje dijaloge sa samim sobom vodim iskljucivo na latinskom, zato sto je to fashion YES-YES!
Čuj na engleskom, to je tako mainstream, na staroslovenskom!
Више волим причати глупости сам са собом, него било шта са глупим особама.
Citat:Више волим причати глупости сам са собом, него било шта са глупим особама.
Amin.
Meni se, dok pričam sam sa sobom, pred očima pojavljuju titlovi, ka u seriji. Titlovi su najčešće na njemačkom jeziku i žute su boje.
Postoji samo jedna stvar koja mi nije jasna - uvek započinjem razgovor sa NE, NEGO, a pri tom nemam pojma ni šta odričem.
E ovako, ( ponovila sam ovo 1000 puta u zadnjih par dana) skoro sam u zabavniku čitala da je normalno pričasti sa sobom, da takočovjek spoznaje sebe....znači to nije boles, normalni smo
volim ja sa sobompopročati, baš mi lijepo bude u tim momenitma...
pricam tako malo, popricamo
stalno cavrlljam sa sobom. pitam na italijanskom, odgovaram na ruskom. nekad i na engleskom. volim i da nabrajam sebi dobre stvari sama sebi, ali i da odgovaram ruznim. dok sam bila mala, svi su mislili da sam luda. roditelji (citaj majka) su hteli da me vode kod psihologa. to sam dosta, ako ne i previse radila kad su mi se roditelji razvodili. a onog imaginarnog prijatelja, jel ste to nekad imali?
ImaLI? Imam ga još. Znate, ja sam jedinica, a deca u komšiluku su grozna, tako da sam morala sebi naći druga. Zove se Žarko i neće da ode...već 10 godina.
Pričam sama sa sobom jer ostali ne mogu da trpe količinu smora kojom ih obasipam.
I ja sam ga imala, isto, verovatno, zato sto sam jedinica. Zvala se Eliza, jer sam tada ucila da sviram za elizu na klaviru. dece u mom kraju nije bilo, ali u selu idalje ima. pa tako sam mnogo vise volela selo nego grad, zbog dece. kupali smo se, prvi put se napila tamo, prvi put polomila ruku i tako dalje. ali i tada sam pricala sama sa sobom, a i sa Elizom. pricala sam odvojeno, eliza kao da je bila covek, a ovo drugo ja vs. ja.
Само кад се изнервирам.