Rođen sam za vreme najvećih sranja, dan pre famoznog 11.7.1995. u Srebrenici (da li je uopšte bilo zločina i ko je zaista kriv drugom prilikom). Eto, nisam imao tu čast (ili sam imao sreću) da makar delić svog života proživim u toj zajedničkoj državi koju svi hvale i kude na sve strane. Da li je ona bolja od njene mati kraljevine, znaju samo naši najstariji sugrađanima kojima su verovatno obe preko glave. A šta zapravo hoću. Primetio sam da se SFRJ ovde mnogo ceni. Želim vaše utiske, 'oću da znam šta sam to propustio. Koja je to lepa stvar najjače utisnuta u vašim sećanjima. Da li su vam najdraži bili solidan životni standard, mogućnost da putujete svuda, košarka, fudbal, more svake godine ili nešto drugo? Šta je ono što vam je omiljeno iz tog perioda. I šta je ono čega ne biste da se prisećate?
Najteže je bilo kad dobiješ platu i odeš u Zastavin autosalon da kupiš stokeca a ono nema na lageru. Pu, nebo ti poljubim! Kažu - moraš čekati dva sata, da ti ga dovezu iz fabrike. I ti odeš u Šipad, kupiš ženi dva-tri kauča i poneku komodu AMBASADOR, odvedeš djecu kod Behljuljija na kolače, kad se najedete šampita i napijete boze odeš po kola, platiš socijalističkim dinarima, kešom, 3 črvene. Sipaš gorivo na Energopetrolu i odete u Trs'. Kupite 20 farmerki i tonu kafe, vratite se na večeru kući i još ti od plate ostane za 35 dana ljetovanja u Zaostrogu. Kak'e su to plate bile, bokte. I mogo si leći na klupu u bilo kojem parku i prenoćiti - niko te ne dira, bokte! Niko vrata nije zaključavao po noći, ma nikada. Odeš od kuće - ne zaključaš vrata. Neće niko da krade - svi imaju sve. A najljepše je doći na granicu sa Austrijom i pokazati crveni pasoš. Ne moraš ni otvarati pasoš. Samo ga isturiš kroz prozor i držiš ga za ćošak da možeš lakše mlatiti. Svi te puštaju. Bokte mazo, al je to lijepo bilo.
Kao прво, живео си у Југославији и то најмање седам година. Као друго, СФРЈ =/= Југославија. Као треће, до 1945. моји су имали голема имања по Срему, а пошто је мој деда био израњаван за Титу на Сремском фронту скоро све му одузеше, стога не очекуј од мене лепе речи о СФРФНРФРЈ.
Meni samo ide na kurac ovo busanje kako se tito zadužio boga oca pitaj kolko para i sad današnje generacije ispaštaju zbog toga, i ispaštaće i naredne generacije....sve zbog tog titovog zaduživanja. A kolko znam u ono vreme spoljni dug cele jugoslavije, znači svih zemalja zajedno je bio oko 20 milijardi, a danas samo srbija ima spoljni dug preko 30 milijardi.
Rođeni brat mog pradede je sa 17 godina umro na tom istom Sremskom frontu. Mnogo je više, pak onih koji su za Srbiju dali život u Prvom svetskom, bar kada je moja familija u pitanju. Nikakve koristi ni od Juge ni od Srbije, ali šta je tu je, živi se.
Najveci kosmar koji sam imao u SFRJ bio je "Strah u ulici brestova" ... imao sam cetiri godine kada sam ga gledao...bila je to predposlednja godina postojanja SFRJ i mogu vam reci da sam se usrao.
I mogo si leći na klupu u bilo kojem parku i prenoćiti - niko te ne dira, bokte!
A najljepše je doći na granicu sa Austrijom i pokazati crveni pasoš. Ne moraš ni otvarati pasoš. Samo ga isturiš kroz prozor i držiš ga za ćošak da možeš lakše mlatiti.
У најлепшем сећању ми је етничко чишћење Шваба из Војводине, конфисковање хектара и хектара ђеда-Ферикиних њива док се он пјехе враћао назад из Сибира, а други ђед ми причао да је био у једном хотелу "Голи оток" се зове, каже до јаја смештај, лудо и незаборавно му било. А кошмаре не видим, можда каце сетим, ће да напишем.
Već sto puta sam pisao o toj Zemlji pa ću sto i prvi ovdje...njeno ime nije veliko , ono je veličanstveno...J U G O S L A V I J A..kako gordo , kako moćno zvuči jebote..imena ovih šest samozvanih nezavisnih republika su bolan za obdanište..ni veličine ni sjaja u imenu..ništa..njeni ljudi su bili veseli , imali su love , putovali su , radili malo a živili odlično,navijali i stvarali svjetske i evropske prvake...ona je bila toliko velika da je osnovala treći svjetski blok..koji je otišao u qrac kad je i ona otišla u qrac...kad protiv tebe rade Švabe,Englezi,Rusi i Ameri onda nema vrdanja..donji si nažalost...nema je više a što je najgore po našu djecu , neće je više nikada ni biti..ostaje nam samo da progutamo pljuvačku u sebi i ostanemo dosljedni poštovanju naše domovine...do groba Jugosloven ;-)
Sevastokrator_95 Rođen sam za vreme najvećih sranja, dan pre famoznog 11.7.1995. u Srebrenici (da li je uopšte bilo zločina i ko je zaista kriv drugom prilikom). Eto, nisam imao tu čast (ili sam imao sreću) da makar delić svog života proživim u toj zajedničkoj državi koju svi hvale i kude na sve strane. Izvini, al moracu te razočarati, nisi rodjen u SFRJ, ona je prestala da postoji 19.05.1992. godine, tako bar kažu zvanični dokumeti... Pricala mi je moja mama, da je posle 6 meseci rada u preduzeću kome je dočekala i penziju dobila pismenu pohvalu, da je dobar radnik i dobar drug i da može konkurisati za stan. U taj isti stan uselili smo se za manje od godinu dana, a ona je od cele svoje plate kupila svu potrebnu belu tehniku. Za vreme Miloševića uplatila je 47 evra i otkupila ga... Jebiga, ja cu svoj kredit za stan otplaćivati još 20 godina, a uređaji za domaćinstvo...
Cepam se s nekom igračkom autićem pored bodljikave žice, i pobegne mi malo čudo u rupicu, ja da ga uhvatim, sav se isečem o metal. Sledeće čega se sećam je kako mi je bilo hladno i da sam zaspao na zemlji. Budim se u šatoru gde previjaju vojnike i štatijaznam, onako sve ljudi sa onim šipkama u nogama, mnogo krvi, zavoja, razna sranja. Tu sam već bio pri sebi dovoljno da pobegnem iz šatora iz ruku doktorica i dođem do vojnog heliodroma. Ugledao sam crnca sa m4 karabinom koji mi je iz te moje male perspektive izgledao kao grdosija ona najveća moguća... Nešto mi je pričao da se sklonim jer je sletao mrtvi helihopter sa još ranjenih, i onda me je neko uhvatio za ruku. Bio je to doktor koji je došao sa mojom kevom, a keva koma kad me videla svog krvavog...
Tema je o lepim sećanjima i košmarima za vreme Jugoslavije. Ja sam opisao događaj koji je mešavina i na neki način lepog i košmarnog, a Jugoslavija kao pojam, koliko veličanstvena, toliko je i krvavo pala. Ako ja ne zatvaram oči pred nekim stvarima, zašto bi ti?
Sećam se druge polovine devedesetih posle svake pobede reprezentacije pola komšiluka je izlazilo na ulicu ispred zgrade da skandira JUGOSLAVIJA, JUGOSLAVIJA...
🔒Tema je u Arhivi i zaključana je, tu se više ne odgovara.
