Не, ово није тема где ће напаљени клинци са трибине да скандирају "КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ" зато што су тако научили иако у животу нису били у контакту са том лепом земљом. И да, тим лицемерством не помажу људима доле. Но небитно, није ни то тема само сам хтео да изразим став лолол
Ова тема је за оне који воле Косово и Метохију и којима је она у срцу, као мени. Не зато што су га Шиптари напали па сад као ја волим јер нећу да га дам њима, већ зато што га стварно и искрено волим! Без обзира који народ тамо живео, увек ћу га волети и увек ће бити моја земља, тачније земља моје државе и мојих граница.
Овде ће свако писати неки доживљај или тако неку ствар која му се десила везана за Косово која му је показала да оно јесте Србија и да ће увек бити, као што сам то рекао горе. Ја ћу први јер је моја тема!
Догађај: 2007 година, 9 година ок мог последњег одласка доле. Имам бабу и деду и масу рођака у Шилову, селу на 2 км од Гњилана. Цело детињство сам провео тамо и много сам био срећан тих дана доле. Али рат и цела ситуација ме је уплашила поштено и нисам смео првих пар година да одем доле, а после нисам могао. Међутим 2007 идем после толико времена. Градови су шиптарски, а села српска. Не сва само нека. И тако се ја возим путем који води до мог села а на радију неки шиптари серу. И приближисмо се надомак скретања за Шилово и ухватисмо фрекфенцију локалног радија. Свирало је "Мој голубе" У том тренутку сам се најежио и пукла ме нека чудна емоција. Капирам да сам био срећан. А онда скретање. На табли пошто прво пише на шиптарском назив места па испод њега и на српском, онај горњи њихов наслов беше прецртан спрејом а изнад њега је писало "СРБИЈА". Тад сам заплакао, и наредних 10 минта до капије дворишта у ком се налазила кућа мојих плакао сам ко пизда. Ал сам и даље био пресрећан. Пуцала ме носталгија присећање на све доживљаје, јеботе, свако парче земље носило је успомену која ме чини све срећнијим и срећнијим. Кад сам ушао у двориште баба је кренула према мени веома несигурно јер ме није препознала. Тад се плач од среће претворио у плач од туге, туге јер жена која ме је направила на мене није препознала ко сам. Али кад сам јој реко "Баба, Боба је, онај мали твој унук што ти је газио пилиће" препознала ме је. Е тад је и она заплакала, и загрлила ме!
Да не дужим даље, ја сам тад кад сам отишао доле, схватио да је то место, и та брда и пољане и то двориште и ти људи који живе доле Косово. Србија! Не интересује ме да ли ће га отети, да ли ће неко други живети на њену, оно ће увек бити моје! А ови педери што око њега преговарају могу само да преговарају, мени га неће никад узети! Баш се расписах, ал хтедох да питам да ли имате сличних догађаја?
