@kierkegaard: I sad ce neko reci religija i vera razlicite stvari. Pa bas i nisu, jer religije bez vere nema, a svi volimo kao da pripadamo negde i necemu, pa i kroz to verovanje nekom sistemu koji nam se cini prihvatljivim.
Овим си управо објаснио зашто религија и вера нису исто.
Свака религија је систем који су устројили људи, из своје потребе да спознају нешто што је објективно немогуће спознати 100%. Па кад већ не може, онда хајде барем колико може. На тај почетни мотив успостављања религије нема приговора (изузимамо култове који су, под маском теологије, основани са другим мотивима: идеолошким, потрошачким, из чисте доколице итд).
Касније људи у те религијске системе уводе разне елементе који ту религију удаљавају од њеног првобитног циља. Кад човек осећа потребу да сазна нешто што не може да сазна у целости, он онда прибегава упрошћавању, ради лакшег разумевања. Природно, јер му ништа друго и не преостаје. На то треба додати и разне друге амбиције (сујета, потреба да се испадне паметан у друштву - паметнији од других, потреба да се контролишу масе), због чега се врше разни спинови који сваку религију удаљују од њеног првобитног назначења. Још једна проблематична човекова потреба је потреба за припадањем негде, што доводи до идентификације религија са племенским поделама, а то је у основи свих тзв верских ратова (тзв, јер је у 99% случајева религија у тим ратовима само изговор за покриће - стварни мотиви тих ратова су нешто сасвим друго).
Свака религија је, дакле, систем који су организовали људи. И у свакој религији има примеса којих не би требало да буде. То обесмишљава било какву егзактну расправу чија је религија боља.
Вера је, пак, лична ствар сваког човека. "Ти имаш веру? Имај је сам у себи пред Богом" (Рим. 14,22). Да се не би обрадовали они брзоплети у закључивању, ове речи не значе да не треба припадати ниједној религији. У религиозне системе улазимо не зато да бисмо задовољили своју потребу да негде припадамо (то свакако не треба да буде основни мотив), него зато да бисмо тамо тражили она сазнања до којих нисмо сами у стању да дођемо. Не почиње свет од мог рођења, било је пре мене много људи који су ту нешто истраживали, и немогуће да баш нико није ништа потрефио. Кад одем у цркву, наићи ћу на свакакве, али ћу, из проповеди, или из разговора после литургије, чути и нешто корисно, нешто што ће ми можда отворити очи у ком правцу да размишљам даље. Кад већ верујем у тог Бога, онда верујем и да ће Он припомоћи ако ја негде запнем у истраживању своје вере, под условом да то радим искрено и без постављања неких предуслова. Религија је, дакле, средство за оне којима је циљ узрастање у вери. Сви други нека извине због времена изгубљеног на читање овога.
