Pesničko ćoše

Za vukajlijom provodim noći i dane
moj jin jang ima dve tamne strane

Еротички трилер и прикљученија

Једем бурек с' јогурт ладан,
јеботе што сам много гладан.

Дајем цигишу у пролазу гриз,
цкромни циго узе само лиз.

Идем даље, сунце сија,
могла би лећи још једна тепсија.

У пекару улазим чио,
кад зачух пекаркин глас мио:

Ђе си Фацо, бил' шта крк'о
Ил би ми радије на сисе дрко?

Упитах јел јој пичка врућа
Рече скидај гаће, данас части кућа.

Јебо сам лоше, али кратко
Кад врисну - Бјеж' иде газда Ратко!

Излетих на улицу откопчаног шлица,
за раме ме ухвати весела бакица.

Излетила ти курчина - каза она мени
А враголасто се у лицу румени.

О'ш да лизнеш - рекох-, онако за мезу
Бљешнуше јој очи и скиде протезу.

Блајва бака стручно и мјења брзине,
кад ето иде газда Ратко иза кривине.

Јебо га отац, ко ми пекарку дира
Каза љуто и поче да репетира.

Пуче из пушке док је прескако плот,
грешком уби бакуту, бјеше хед-шот.

Немрем даље. Јел ваља?

Evo i jedne moje, potpuno amaterski, ali iskreno...

U oblake,..

I nekad treba mi samo to,
jedan cim da ode bol,
da odletim u oblake,
niko da ne cuje moje korake,
da na tren nestane sve,
da osmeh zatvori oci zle,
da bolesno se smejem,
kao sunce zemlju da grejem,
da budem jebeno najgora,
losima nocna mora,
svoj nevinoj deci da obrisem suze,
da zabranim nebu jos jednog dobrog da uzme,
da spalim svu lovu sveta,
da nijedna novacanica ljubavi ne smeta,
da u ovakvom svetu vise ne zivim,
sve cu da proglasim krivim,
alkatraz da otvorim,samo zbog osvete,
ti olosi svaku suzu dvaput da osete,
Neduzni da spasu se,vise da ne umiru tiho,
I opet najgora,kao jebeni psiho,
Sve razmazene predrasude moj glas rusi,
Ne osudjujte ih,pogledajte sta nose u dusi,
Burazer mozda u problemu I sada svi protiv njega,
Mozda kockar ili koman,ali mozda I dosta mu je svega,
Mozda po dnu koraca,mozda odavno je odustao,
Ali samo malo ljubavi,pomoglo bi mu da hoda uspravno,
Svi ga voleli do juce,bio je najbolji,jer imao je moc,
Sad svi ga gledaju k’o jebenog frika,sad kad mu treba pomoc,
Najbolji ste samo kad uklapate se u sablon,
Kad isti ste ko svi,kad izgledate kao neciji klon,
Uvek bio tih,malo mrzovoljan,ali fin,
Savrsena porodica,bio primeran sin,
Majka bila najjaca,ali rano otisla na nebo,
Shveca digla nos,a on nije naucio sta je treb’o,
Sa caletom stigao od vrha do dna,
Bez majke srusio se svaki milimetar sna,
Volim ga oduvek,da smo slicni kazu mnogi,
Povuceni,ali glasni,prema nepoznaitma strogi,
Kazu lenji,neodgovorni,I da-u pravu su,
Ali nismo kao drugi,zauvek ostajemo takvi,ostajemo tu,
Skoro 30 godina,ali u glavi dete,
Svakom po zasluzi,svi svoje osete,
Uvek kul prema meni,iako za ostale bila sam klinka,
Za caleta premala da interesuje me I sminka,
Dok u SKCu slusala sam rep,on s’kumom bio u parku,
Usput ponudi mi cigaru,kaze “slobodno,necu reci marku” ,
Na moje “ne” nasmeje se,kaze sta sam ja radio u godinama tvojim,
I uzvratim osmeh,bude mi drago sto bar za nekog postojim,
I da je koman,pa sta? za mene ostaje najbolji,
I da kocka,pa sta? neka bude mu po volji,
Cela porodica njime ispira usta,svi postali su olosi,
Fokusiraju se na druge,da ne bi shvatili koliko su oni losi,
I nekad dodje mi da vrisnem,da pobegnem od svega,
Lova upravlja svima,svi postali su k’o sega,
Komani,kockari,ortaci,burzeri,siromasni,ostavljene bebe,
Svi oni vrede,ostavite druge,samo pogledajte sebe,
Svi imaju probeleme,cak I jeftine fufice,
Polugole,sto stoje na coskovima svake ulice,
I njima snovi su slomljeni,
Jer svi nedovoljno smo voljeni,
I opet samo jedan dim,
Jos uvek zudim za tim,
Da bol nestane na tren,da vine me u oblake,
Da optrcim celo nebo,ali niko da ne cuje mi korake…

Ставићу ову, не бих да стављам боље да ми их неко украде. Надам се да ми Вукајлија гарантује ауторска права. Ако може неки коментар :-)

Вила

Речне бродове и старе мостове
Кажу
Виле чувају
С поноћи планине посете
Кола играју
Вечно остају
Трагови

С неба отерам сунчев зрак
нек не отопи тај росни траг

Опет устанем једва жив
ти отишла а ја сам крив

koji dezavu me sad lupio

Oktobarski snu,
Znaš li kako me zemlja gura,
Osećam snažne šake kako me drže za rebra,
Dobre su,
I pod njima miruje bura.

Oktobarski snu,
Ne ohrabruj buru kišama žutim,
Šake slabe a rebra pucaju,
Ćutim,
Nisam kao ostali, ostali što mucaju.

Nevreme je moje vreme,
kada duh dušu ište,
a telo um moli,
pljušte olovne kiše,
i krljušt me boli
Nevreme je moje vreme.

Nisam vičan pisanju, ali mi godi štošta da metnem na papir. I rad sam da podelim.

Šanz, odlična je. Zanemeh.

Milo mi je. :)

Mirišljava kao bosiljak, od slamčice tanja,
tako izgleda prekrasna nam Vanja.
Kad su noći duge, kad se teško sanja,
jedinu utehu predstavlja mi Vanja.
Kad mi loše krene, pogorša se stanje,
namah bolje bude, čim se setim Vanje.
Nekad pišem o životu, kako samotni su dani,
al najlepši stih uvek, ja sačuvam Vanji.

Sve moje špriceve u belo on boji
odkad se bode
nemoš da stoji

Njemu nisam dobra ni kad se kecam
ČOVEK MI N-A-R-K-O-M-A-N

(izbrisaću kasnije)

@ahil Добра ти је песма.

Клесање

Ој клесање клесање,
једном речју,
Ти!
Лепршава машина као прво:
фали цигарета да се упали,
и ето тако је то.

Тражим, необратно
небодер свемирским говором,
јер не заслужујеш ништа мање,
јер ниси ништа мање заслужила
од сонета,
Еј!

Лица на падини,
лица пландини,
Ја јесам долазиш и после црне шуми
Јер свака је црна, а ти иза сваке
Борови, ноћ!
Борови и ноћ!

Пијан и прсти около помаља
помамно боров и ноћи упркос свему
Около липи брезова кора:
Ти и Ја!
Ти и Ја!

И онда лепотица с лица сања
у вучјој њушци: руку прислоњена
дрво на дрво, и ко ће га знати,
и дрво чита линије длана,
и ја да читам длан линијама
годови
а просто пожелео бих:

Да, још једном:
још једном, једном!
Ти! Литанија годова Ти!

Али само тако пожелим...

*****

Ах шта ли може тај сусрет бити:
осим годова, дани Содома
лепршава јерес разор градова
лепа си лепа моја драга

љиљани љуљани између љиљана
руке су ти облак радиоактивне мисли
обрве руке између љиљана
и бедра су ти кедар бубњева

и руке су ми прсти су ми:
јежеви мали мало јежева
и сва ми жеља може орати

кад се појави Једном речју:
Свукао сам своје руке
Врло успешно
Да

kada uz sok srolam dzok
pustim neki rok
najcesce rajdrs on d storm
pa uzivam u cilu tom i nolajferizmu svom
dok svi mrze ja gotivim kisu i grom
nije da sam neki rom
jednostavno sam malko cudan
cak i dok sam budan

prase

ovo je bio fristajl
jevrejski kao iz saut parka kajl
ako znas bolje ti stavljaj
a ako ti se ne svidja,dobro ga poblajvaj

Tražila sam te danas.
Tražila sam te u kapima kiše.
Tražila sam te u travi.
Čekala sam da se sastaviš od lišća.
Nije te bilo.
Sada ću te naći.
Uvek si tu kad zatvorim oči.
Ljubiš me i miluješ mi kosu.
Šapućeš mi reči, bezobrazne i nežne.
Grliš me.
Kad otvorim oči, neće te biti.
Zagrli me jače.

"Ti slušaš divnu muziku, ja povraćam po stanu.
Šiješ predivne goblene i kačiš ih po zidu.
Ja odlazim na pecanje, na fudbal, u kafanu
i oduvek sam se pitao šta trpaš mi u hranu?"

Block Out-Trenje

pa,je l' smo ti izašli u susret da kačiš blok aut?
ovde samo svoji stihovi,pročitaj prvi post čeljade.

pa,je l' smo ti izašli u susret da kačiš blok aut?
ovde samo svoji stihovi,pročitaj prvi post čeljade.

Moja greška, izvinite.
Ako može neka mi neko izbriše stih.

Vojnik Sreće
==========

Dodirni rukom svoje srce.
Kuca li?
Divno.
I moje isto.

Ali biti mrtav ne znači isto što i ne biti živ.

Čitao sam sveta pisma po lišću i granama,
dodavao reči i smisao tim tužnim, praznim stranama,
Sedeo pokraj reke ničega i tu zabacio udicu,
prvi put u životu pažljivo osmotrio svoju ulicu.

Plašiš li se senki?
Trebao bi.

Vidljivi deo duše, nemi pratioci, sluge,
reaguju na vatru, sunce i neonke,
imitiraju pokrete, šamare i poljupce duge,
ne poznaju muški bes ili plač devojke.

Jesi doživela nepravdu?
Kakav je osećaj?
Tačno.
A ko ga voli?

Krivim glavu u neverici,
rosne oči u izmaglici,
pokušavaju da prepoznaju.

Realnosti je oštriji mač,
snova je tužniji plač,
realnost i snovi se ne poznaju.

Dušmanin je i stranac i brat,
krv se naglo razlije po duši,
rez smrti klizi niz vrat,
nemo gledam, samo se srušim.

Plačeš?
Zašto?
Nemoj.
Nema potrebe.
Sve ima kraj.

Umreću ti.
Da, hoću jednom.
Znaš šta će biti onda?

Hiljade andjela prljavo belih krila izleteće,
vinuće se u nebo u čast mog glupog, večnog osmeha,
za svaki sekund službe vojnika sreće,
ne brini, obećavam ti, čuvaću te doveka.

Na zidu će se pojaviti moja senka da te greje,
ponekad, dok spavaš mirno poput tišine,
i kad lije kiša, vetar lomi ili sneg veje,
staću pred svo zlo, da te ne dodirne.

Preterujem?
Ne.
Nisi svesna koliko sam realan.
Uostalom, videćeš jednom.

Danas sam sreo zenu meke, crne kose,
tankih nogu, tihi vetrovi sto nose.

Nocas sam imao zenu mermerne koze,
i dao joj sve, sto muskarac dati moze.

Kad osvanuo je dan, na postelji bejah sam,
sve je bio samo san...samo san...

Nocas sam imao zenu mermerne koze,
i dao joj sve, sto muskarac dati moze.

Исправи то козе у коже. Није за џаба ту правило да се не пише ошишаном латиницом. Ја сам прочитао "мермерне козе" док нисам схватио шта је песник хтео да каже.

Hodao sam ulicom,sa mozgom u kvaru
i iznenada ugazio u ledenu baru.
Psovka je odjeknula do Kalemegdana
Ne beše bolje od Kulina Bana.
*********
Pesma izražava subjektovu veliku frustraciju u momentu kada je na kišnom danu ugazio u hladnu baru. Takođe se nazire i njegovo teško duševno stanje već u prvom stihu (nije rečeno zašto).

Sad vidjeh ovo, odlično ....evo nesto i moje .
-----------------------------

Oprosti mi , jer znam voljeti
------------------------------------
Nemoraš misliti
a još manje proklinjati
jer mogao sam mnogo
a nisam dao ništa .

Znam, mogu voljeti vjerujte ,
Čujte me jer iz dna duše govorim
a zrači ljubav u pogledu .

Vidim hladni ste
ne ljutim se
jer znam mogao sam mnogo
a nisam dao ništa .

A znam želeo sam
ali , zašto
znam zašto sam te želio
a neznam zašto ti nisam rekao .

Ja veselo živim, naizgled samo
i pomislim, i ne samo da pomislim već griehe svoje prihvatam
al, znaj i ti se grešnicom nazvati možeš .

Mi grijehe svoje priznaćemo
nekad
i ako bude prekasno
ja ću još jednom reći
oprosti
a ti iz dna duše reci
ljubavi....
zašto ......
voljela sam ....
mrzim ........
život..... !

----------------------------------

Samo ti !

Ako želiš stisak voljene ruke
dodji večeras do mosta na Sani
na rijeku nade što odnese ljubav
gde posljednji put, sunce sreće zadje .

Čekam te već dugo
i želim da te vidim
da osjetim miris crne kose
da podignem pogled, do oblaka plavih
što zavodljivo sjaju u očima tvojim .

Gledam talase mutne i tihe
drvenu ladju što prolazi ispod
pogledam sunce odlazi i ono niz Sanu u valovima se gubi .

Odlazi i ladja iza posljednje krivine
u rječnu tišinu utapa se bol
tad nasta tama i tišina mučna
a zapisah ovo, da ne plačem za njom .

Једна од мојих првих песама. Зато што је сматрам најмање вредном од свију, објављујем је овде, под псеудонимом:

Сова

На вечерњем небу,
препунаном звезди,
сова, мудрост стара,
аветињски језди.

А доле, ван села,
на зеленој трави,
седи једна мома
крај зумбули плави.

Сузица јој кану
низ мраморно лице,
поглед јој одлута
за крилима птице.

Сузица отпаде
на зелену траву,
а девојка саже
своју русу главу.

За дилбером младим
њене очи плачу,
за мртвим ајдуком
месец тужбу зачу.

Па и светли месец
-јабанџија пусти-
сузу- росну кишу
на земљу изусти.

Сузу лије мома,
сузу месец лије
својом сузом месец
лице моми мије.

А сова премудра
склони се од јада,
да од света мртвих
попричува стада.

Ал’ је леп овај свет

Ал’ је леп овај свет:
Овде поток, онде цвет,
овај закл’о, онај црк’о,
дан тек поч’о, већ се смрк’о...

Баш је леп овај овде свет!

А што ј’ леп онај свет:
на груди ти метну цвет,
спусте сандук тебе пун,
израсте над тобом жбун...

Баш је леп и онај други свет...

Covek kad je sam

Covek kad je sam, ne pitaj kako mu je
Prosto je sam, tesko, al tako mu je
U svakom zraku, trazi senku druga
I noc kad se spusta, obuzima ga tuga

Covek kad je sam, ne pitaj zasto je
I odsjaj na staklu, nagovestaj srece
Tisina il vetar prave drustvo dusi
I jutro kad svice, u potragu krece

Covek kad je sam, ne pozeli sebi
Sati dugi, spori, sa mislima rat
Pobegao, leteo... trcao, on sve bi
Al samoca snazna, uzima ga sebi…

Jer covek kad je sam, nije sam sa sobom
emocije, boli ucine ga robom
oduva prasinu s neke stare knjige
da ga makar samog samoca ne stigne...

By Bozana ( Boginja)

Одушевио сам се Богињо

Golobradi dečaci

Sve pesme, koje su ti ikad pevane,
prezrela si, tako lako, šutke prolazeći pokraj njih,
bivajući gluha, za sva naša osećanja, živeći u nekom,
nekom svom svetu, u kom ni pomislila nisi,
da samo na trenutak zastaneš,
ukrotiš svoju gordost, zaćutiš,
pogledaš nekog od nas, golobradih dečaka.

Ismevala si nas, slavši nas u zaborav daleko od sebe,
na peščanu obalu, gde bi divljački kidisali jedni na druge,
i oštrim noktima međusobno se ranjavali, grebali naša lica,
što na sebi nisu imala ni obrise od prvih crnih dlaka,
dok je tebi poput igre bilo, da gledaš,
tu gomilu, golobradih dečaka.

Sviđa mi se.