Овако, проблеми око самофинансирања и нека питања на које бих волео да чујем одговоре.
Да ли је срамота не уписати наредну годину на време због недостатка кеша и којег бода за буџет, да ли се и код одраслог човека протеже тај бедак и схватање себе као ђака понављача?
Да ли је срамота уписати наредну годину са млађима, да ли је тешко адаптирати се поново на средину у којој никога не познајеш, и да ли је тешко гледати људе за које знаш да су неспособнији, неписменији и на скоро свим пољима лошији од тебе, а једну годину студија су изнад тебе?
Како одржати ум оштрим у току тих годину дана, и не отупети од послова типа лепљење декларација или четкање клоња у кафићу, и не полудети од жгадије са којом радиш? На који начин се самостално образовати током тих годину дана?
Да ли је срамота завршити студије у трајању од четири одине неких шест година након матурирања? Да ли је лејм имати 24 или 25 година и "само још два испита до дипломе"?
Лично сматрам да су тих годину дана нека врста животне школе, осамостаљење, и да то доприноси каснијем јачању воље за студије. Капирам да је период од годину дана паузе довољан да засићење и умор ишчезну. Нека мишљења о овоме?
Које су алтернативе сталном радном месту, типа, уколико не пронађеш посао, шта се може радити приватно или од куће, а да то неком треба и да то неко плаћа?
И на крају, да ли се човек јебено осећа као говно, уколико са 21, а на прагу 22ге тек уписује трећу годину студија?
Спемујете, пљујте, зајебавајте, али имајте макар двадесет година, не толеришем Џанкије на теми за пунолетне људе.