Ljudi,
skoro sam išao kući na odmor u Bosnu*, i video sam neke likove koji su sa mnom išli u osnovnu i srednju školu.
Zgrozio sam se, bogtenejebo! Ljudi ne nešto poškorali, stomake obesili, bacili u depresiju. Dosta njih se poženilo, a ti nekako brakovi ne cvetaju od sreće, smoreni su do bola. Niko se sportom ne bavi. Ja, možda neskromno, mogu reći da sa svojih 26 i po godina nemam ni jedne bore i da sam u životnoj formi, i čini mi se da sam sa godinama sve bolji, jedino ne mogu baš da popijem kao ranije što sam mogao. ;-)
Recimo, neke cure koje su žarile i palile (i to kerozinom, žestoko), i koje na mene i moje društvo gledali kao na neke jadnike, koji nemaju motore, ne tuku se po seoskim vašarima, sad su se udebljale, bobuljice na licu dobile, pihtije kipe na sve strane.
Koje ja vaše mišljenje o starenju, da li se plašite? Da li vas je točak vremena nagazio? Ili se odupirete?
*EDIT: Kad sam spomenuo Bosnu, ima tu svakako materijalni aspekt da ljudi teško žive, ali jebiga, ja kad sam tamo bio, bio sam jako siromašan, ali me nije ništa sprečavalo da posudim od komšije malo cementa, zamolim ga da brusil'com iseče šipke i pokaže mi kako da izlijem beton. Napravio sam pod orahom mini teretanu, i tu sam vežbao.
