Smejala se klovnu Dači deca što je mnogo smešan,
Zbog toga je Dača bio poprilično neutešan.
Bilo mu je dosta smeha, aplauza u areni,
želeo je da sa lica što pre skine nos crveni.
Rešio je tada Dača da se menja pa šta bude,
da i njega jednog dana svrstaju međ’ mudre ljude.
Više nije bio klovn, pameti je najzad steko,
U očima drugih mudrih od nikoga posta neko.
Prestao je da se smeja.družio se sa mudrima,
Postao je šta je hteo, neko važan međ’ ljudima.
Kudio je svakog dana ono što je nekad bio,
U kamen se pretvorio čovek nekad drag i mio.
Tek ponekad mrštio se kad ulicom prođu deca,
Psovao je srce svoje, što ga muči, što ga štreca.
Kad je prošlo mnogo dana, i na lice stigle bore,
Dača nije pronašao potrebne mu odgovore.
Viđali ga zamišljenog kako gleda u daljine,
Mislili su da sigurno o nečemu važnom brine.
Epitaf na večnoj kući odgovore sve je dao,
„Eh da nisam mudar bio, ja za tugu ne bih znao.
Ti što čitaš reči ove uklesane u moj kam,
Bio smešan ili mudar u svoj grob ćeš leći sam.
Nasmej se u lice svima što ti stalno pamet sole,
Najvažnije u životu, jeste da te deca vole.“
Kraj
Ako i vi imate neku dobru pesmu napišite je ovde. Volim da čitam poeziju. Pozzzz svima.
