Бити - У - Сањању

Ако сањаш нешто "добро" два пута, а на јави буде супротно, шта то значи?

Nemam predstavu. Moze malo konkretnije, sta si sanjala? :)

Нема везе.

nego ljudi sta znaci kad sanjas da sebi kidas i presadjujes noge? jos mi je cudnije sto me uopste nije potreslo ni u snu ni kad se probudih...

хахахха, чекај, калемиш их међусобно или пресађујеш из трупа у браду рецимо?

Hehe, ja tek sad videh ovu temu. Ja inače često sanjam svakojake nebuloze, nažalost najveći deo zaboravim. Jedno vreme sam zapisivao snove čim bih se probudio, ali sam kasnije to batalio. Evo sad će ovo da se pretvori u megapost, da prepišem neke od pre tri godine:

------------------------------------------------------------------------
1.
Na početku sna sam agent FBI. Dolazi mi šef i kaže da su se izdešavala neka sranja, da iza njih stoje izraelske tajne službe i da treba da ih raskrinkam. Međutim, ja znam da su zapravo za sve odgovorni vanzemaljci, ali ne mogu to da kažem šefu jer znam da će me proglasiti ludim. Pokušavam da ga ubedim da Izraelci nemaju veze sa tim što se desilo, ali on je neumoljiv. Usred te rasprave, u kancelariji se pojavljuje lik koji leži na onom bolničkom krevetu sa točkićima na kome prevoze ljude po hodnicima. Ja pitam šefa šta je tom čoveku a on odgovara da ima visoku temperaturu i da treba da dođu kola hitne pomoći da ga vode na kliniku.

Sledeća scena: ja sam taj bolesnik. Ovi iz hitne pomoći me nisu odvezli na kliniku nego su me ostavili u telefonskoj govornici pored puta u nekoj nedođiji, i onda otišli da predaju opremu iz kola vanzemaljcima. Ja u govornici i dalje ležim na onom istom krevetu, u levu ruku mi je zabodena cevčica za infuziju a u desnoj držim napola oljuštenu bananu. Mislim se kako da se izvučem iz te situacije jer sam nesposoban da se sam vratim u grad, a treba upozoriti ljude na opasnost od vanzemaljaca. Ugledam onda kako putem nailazi gomila motociklista i pomislim kako mi oni mogu pomoći. Nekako se iskobeljam na kolovoz i tu počnem da skačem i mašem rukama sa sve onom infuzijom i bananom. Prvih nekoliko motociklista me iskulira a onda se jedan zaustavi i uz smeh mi izbije bananu iz ruke. Tu se okupe i ostali, obore me na zemlju i krenu da me šutiraju, maltretiraju me i smeju mi se. Besan sam i hteo bih da im se suprotstavim ali me temperatura slomila i ne mogu ništa da učinim, u jednom momentu me išutiraju sa puta i ja krenem da se kotrljam niz padinu. Oni me uhvate i zaustave, i onda sa motora siđe vođa te bande. U tom momentu ja postajem on. Sad onaj bolesnik leži dole na asfaltu i ja vidim da je on zapravo jedan matori ćelavi crnac sa sedom bradom. Krenem da ga šamaram i udaram jer je pokušao da pobegne kotrljajući se, i vidim mu bes u očima ali mi ne može ništa.

U sledećem trenutku ja sam ponovo taj bolesnik-crnac. Ovaj prestane da me šamara, ja se uspravim i pitam: "Ko si ti?" On kaže: "Zovem se Josip Broz Tito." Ja pogledam bolje i vidim da je to stvarno Tito, i to iz onih mlađih dana. I nije u koloru, nego je sav crno-beo, kao na starim slikama, i lice, i odeća, sve. I kaže on meni: "Ja se zovem Tito, zapamti, nemoj da me zoveš Tita jer to mrzim." Krene on još nešto da priča i izvadi iz ranca neku knjigu sa debelim braon koricama i otvori je da mi pokaže nešto.

I onda zazvoni alarm i probudi me za faks.

------------------------------------------------------------------------
2.
Radnja se dešava u stanu u kome sam živeo do pre dve godine. U posetu je došao agent firme koja treba da postavi crep na krov zgrade (u toku samog sna mi se nametnulo pitanje zbog čega treba crepirati ravan krov, ali sam prešao preko toga). Keva je otišla na posao, tako da ja moram sve da ugovorim. Upozoren sam da je moguće da je matori agent zapravo prevarant i lopov, i da treba biti na oprezu. Sedimo u dnevnoj sobi, matori vadi neke ugovore na sto, a ja naređujem burazeru da prebroji koliko para ima u novčaniku. On odgovara da ima 600 dinara i pruža mi novčanik. Dok ja uzimam novčanik, matori volšebnim pokretom izvlači novčanicu od 200 iz njega i stavlja sebi u džep.

Ja to primetim i ljutito zatražim da vrati pare, na šta on odgovara da nije ništa uzeo i da je 200 dinara njegovo. Ja kažem da je moj brat maločas prebrojao pare, i da ću sad da vidim da li nešto fali. Matori se složi uz samouvereni smešak. Ja otvaram novčanik i vadim dve hiljadarke. Krenem da pizdim na buraza zato što ne ume ni pare da prebroji, a on kaže da je te pare keva ostavila da kupimo benzin i da ih nije ni računao (interesantno je da mi je rezervoar u ovom trenuku zaista skoro prazan).

Ja ponovo pogledam u novčanik i nađem još 50 evra. Opet krećem da se svađam sa burazerom, a matori zabada još 200 dinara iz novčanika. Sada ja skačem i besan hvatam matorog za gušu, i on u tom trenutku pada na pod, prekrsti ruke i počinje da se trese, kao da ima napad epilepsije. Ja čučnem pored njega pokušavajući da ga obuzdam, a burazer priđe sa pitanjem: "Šta mu je, jel ima akutnu amneziju?" Ja odlučim da ignorišem tu notornu glupost i kažem mu da donese iz kujne nož, jer mi je palo na pamet da matori možda izvodi neki trik kako bi nam uzeo sve pare. Ipak, pošto napad nije prestajao, ja se zabrinem, a burazer se vraća držeći u ruci nož za hleb:

"Evo noža!"
"Spusti ga na kauč i pozovi 94!"
"Da kažem da ima akutnu amneziju?"

Ja opet pobesnim, i uz bujicu psovki, krenem da objašnjavam burazeru da treba da opiše simptome, da im kaže adresu i da ih pita šta treba da uradimo. On se uputi ka telefonu mrmljajući sebi u bradu nešto tipa: "ne govori da ima akutnu amneziju, ne govori da ima akutnu amneziju". Okreće hitnu pomoć, sve im lepo ispriča i spusti slušalicu. U tom trenutku, pali se tv, i voditeljka saopštava vest koja je upravo pristigla, da je policija ušla u trag grupi prevaranata koja se sastoji od jednog muškarca i jedne žene, da je žena ubijena u jednom stanu u Požeškoj ulici, i da su se ubice odale tako što su pozvale hitnu pomoć. Ja pogledam, kad ono matori, koji je u stvari bio žena, zaista mrtav (mrtva?). Pogledam kroz prozor, i vidim sa druge strane ulice neki lik ubacuje u kontejner leš zamotan u beli čaršav, misleći da se vest odnosi na njega. Pored mene leži i naš leš koji je sada isto zamotan u čaršav, i ja razmišljam kako da ga se otarasimo. Skapiram da će policija lako pronaći leš ako ga ubacim u kojtejner, pomislim kako bi najbolje bilo da ga spalim, ali kako i gde da založim toliku vatru? Na kraju rešim da ubacim leš u gepek i da ga bacim u Adu.

Utom, keva se vraća sa posla, mi je tu dočekamo sa lešom, iznesemo ga zajedno u predsoblje, i keva pita da li je to žena. Ja odgovaram da jeste, ali ipak rešimo to da proverimo, i inspekcijom leša nedvosmisleno utvrdimo da je ipak u pitanju muško. Ja se tu nađem totalno zbunjen, na trenutak odvojim pogled od leša i sledećeg časa, leša više nema. Trčim nazad u sobu kad imam i šta da vidim. U fotelji sedi mrtva žena, ubijena flašom vinjaka koja joj je nabijena u grlo. Vinjak teče iz flaše u njena usta i preliva se napolje. Matori stoji na prozoru, okreće se uz zloban smešak, pokazuje pare koje je uzeo i pobegne uz pomoć nekakve sajle u stilu Spajdermena.

Tu se ja probudim.

------------------------------------------------------------------------
Evo i jedan koga nisam zapisao jer nije bilo potrebe, jedan je od onih kojima sam se smejao odmah po buđenju.

Ja i još dva drugara smo na Vidikovcu. Samo što to izgleda pola kao Vidikovac, a pola kao neki primorski grad, sa gomilom uskih uličica i kamenih stepenika. U svakom slučaju, nas trojica tim ulicama bežimo od Džeja Ramadanovskog, koji nas juri u nekoj crnoj limuzini. E sad, Džej u ustima drži neku pištaljku i sve vreme zviždi, tako da po zvuku tačno možemo da odredimo koliko je daleko od nas. Mi se tako lomatamo niz te stepenice, zvuk je čas jači čas slabiji. Konačno, nakon ne znam ni ja kolike bežanije prestane da se čuje zvuk pištaljke i mi stanemo da danemo dušom. Kad odjednom, fiju, fiju, FIJU i eto ga Džej, zaustavlja se njegova limuzina odmah kraj nas. Ja se skamenio od straha, mislim se šta će sada da se desi, isto tako i ova dvojica pored mene.

Džej spusti prozor, kaže "De ste, momci!" i odjuri dalje.

------------------------------------------------------------------------
Smisao bilo kog od ovih snova i dalje je apsolutna misterija za mene. :)

Zmiki imam odnekud rezervne a to sve radim u mojoj sobi :)

Auuuuuu Tetka... Al' si ti puk'o. :D Pozdravi Uroša.

2.
Radnja se dešava u stanu u kome sam živeo do pre dve godine. U posetu je došao agent firme koja treba da postavi crep na krov zgrade (u toku samog sna mi se nametnulo pitanje zbog čega treba crepirati ravan krov, ali sam prešao preko toga). Keva je otišla na posao, tako da ja moram sve da ugovorim. Upozoren sam da je moguće da je matori agent zapravo prevarant i lopov, i da treba biti na oprezu. Sedimo u dnevnoj sobi, matori vadi neke ugovore na sto, a ja naređujem burazeru da prebroji koliko para ima u novčaniku. On odgovara da ima 600 dinara i pruža mi novčanik. Dok ja uzimam novčanik, matori volšebnim pokretom izvlači novčanicu od 200 iz njega i stavlja sebi u džep.

Ja to primetim i ljutito zatražim da vrati pare, na šta on odgovara da nije ništa uzeo i da je 200 dinara njegovo. Ja kažem da je moj brat maločas prebrojao pare, i da ću sad da vidim da li nešto fali. Matori se složi uz samouvereni smešak. Ja otvaram novčanik i vadim dve hiljadarke. Krenem da pizdim na buraza zato što ne ume ni pare da prebroji, a on kaže da je te pare keva ostavila da kupimo benzin i da ih nije ni računao (interesantno je da mi je rezervoar u ovom trenuku zaista skoro prazan).

Ja ponovo pogledam u novčanik i nađem još 50 evra. Opet krećem da se svađam sa burazerom, a matori zabada još 200 dinara iz novčanika. Sada ja skačem i besan hvatam matorog za gušu, i on u tom trenutku pada na pod, prekrsti ruke i počinje da se trese, kao da ima napad epilepsije. Ja čučnem pored njega pokušavajući da ga obuzdam, a burazer priđe sa pitanjem: "Šta mu je, jel ima akutnu amneziju?" Ja odlučim da ignorišem tu notornu glupost i kažem mu da donese iz kujne nož, jer mi je palo na pamet da matori možda izvodi neki trik kako bi nam uzeo sve pare. Ipak, pošto napad nije prestajao, ja se zabrinem, a burazer se vraća držeći u ruci nož za hleb:

"Evo noža!"
"Spusti ga na kauč i pozovi 94!"
"Da kažem da ima akutnu amneziju?"

Ja opet pobesnim, i uz bujicu psovki, krenem da objašnjavam burazeru da treba da opiše simptome, da im kaže adresu i da ih pita šta treba da uradimo. On se uputi ka telefonu mrmljajući sebi u bradu nešto tipa: "ne govori da ima akutnu amneziju, ne govori da ima akutnu amneziju". Okreće hitnu pomoć, sve im lepo ispriča i spusti slušalicu. U tom trenutku, pali se tv, i voditeljka saopštava vest koja je upravo pristigla, da je policija ušla u trag grupi prevaranata koja se sastoji od jednog muškarca i jedne žene, da je žena ubijena u jednom stanu u Požeškoj ulici, i da su se ubice odale tako što su pozvale hitnu pomoć. Ja pogledam, kad ono matori, koji je u stvari bio žena, zaista mrtav (mrtva?). Pogledam kroz prozor, i vidim sa druge strane ulice neki lik ubacuje u kontejner leš zamotan u beli čaršav, misleći da se vest odnosi na njega. Pored mene leži i naš leš koji je sada isto zamotan u čaršav, i ja razmišljam kako da ga se otarasimo. Skapiram da će policija lako pronaći leš ako ga ubacim u kojtejner, pomislim kako bi najbolje bilo da ga spalim, ali kako i gde da založim toliku vatru? Na kraju rešim da ubacim leš u gepek i da ga bacim u Adu.

Utom, keva se vraća sa posla, mi je tu dočekamo sa lešom, iznesemo ga zajedno u predsoblje, i keva pita da li je to žena. Ja odgovaram da jeste, ali ipak rešimo to da proverimo, i inspekcijom leša nedvosmisleno utvrdimo da je ipak u pitanju muško. Ja se tu nađem totalno zbunjen, na trenutak odvojim pogled od leša i sledećeg časa, leša više nema. Trčim nazad u sobu kad imam i šta da vidim. U fotelji sedi mrtva žena, ubijena flašom vinjaka koja joj je nabijena u grlo. Vinjak teče iz flaše u njena usta i preliva se napolje. Matori stoji na prozoru, okreće se uz zloban smešak, pokazuje pare koje je uzeo i pobegne uz pomoć nekakve sajle u stilu Spajdermena.

Tu se ja probudim.

Smejala sam se k'o malo dete, a posebno komšiji koji je mislio da se vesti odnose na njega :-)