Три године је прошло од како смо скроз ненадано узели сребро у Словенији.
Две године је прошло од како су нас Турци покрали у Истамбулу.
Годину дана је прошло од како смо играли пола-пола првенство у Пољској.
Ако у једног човека нисам сумњао те три године, тренера на коме сам базирао 99% наде у успех, човека који је освојио све што се може освојити, онда је то био Дуда.
Био. Јер ја не могу, а да се не питам следећа питања:
- Зашто Теодосић има слободу у игри као Коби Брајант у Лејкерсима?
- Зашто се играчи изводе из игре у тренутку кад им иде најбоље (Бјелица, Недовић итд.)?
- Зашто Тепић годинама?
- Зашто Паунић годинама?
- Анђушић?
- И како то да, јебем му матер, у нашој репрезентацији нико осим Теодосића, Недовића, Тепића и Рашића не уме да води лопту?
Време је да се растајемо од Дуде. Осим ако не победимо Израел са тих 13. А нећемо.