Copy Интернет - Paste Вукајлија

KAKO SE EKONOMSKI UBIJAJU MALE ZEMLJE:

Citat:"Najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju ljudi zaduženi za svrgavanja vlada ili ubijanje lidera. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo"

Džon Perkins je tokom mnogo godina bio vodeći svetski ekonomista, odnosno „ekonomski ubica“ koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori – prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: „Ispovesti ekonomskog ubice“ („Confessions of an Economic Hit Men“, 2004). Odmah posle objavljivanja i kratkog predstavljanja ovog dela u emisiji „Democracy Now“, u razgovoru sa Ejmi Gudman, knjiga je postala najprodavanija na internet portalu amazon.com. Usledila su dela: „Tajna istorija američke imperije: Ekonomske ubice, Šakali i istina o globalnoj korupciji“ („The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals and the Truth about Global corruption“, 2007) i „Hoodwinked“ (2009).

Vi ste čovek čije su knjige protresle svet. Jedan od vaših biografa opisuje vas kao čoveka koji je živeo četiri života: kao ekonomski plaćeni ubica, upravni direktor veoma uspešne kompanije za proizvodnju alternativne energije, ekspert za urođeničke kulture i šamanizam, i kao učitelj i pisac koji promoviše ekologiju. I, kada čovek počne da dublje istražuje vaš život, postavlja pitanje kako je uopšte bilo moguće načiniti takav obrt.

- Opis koji ste izložili sumira veoma dobro moj život. Mislim da je fer reći da sam živeo privilegovanim životom u mnogim njegovim aspektima, iako je pošteno reći i to da sam kao ekonomski plaćeni ubica sasvim sigurno radio stvari kojima se ne ponosim, i koje mi ne mogu služiti na čast. Svoj život sam, posle tog perioda, posvetio stvaranju boljeg sveta, kako bi moj trogodišnji unuk i svako dete u SAD mogli da žive u održivom, pravednom i mirnom svetu, i da bi svako dete, bez obzira na to da li odrasta u Bocvani, Boliviji ili Srbiji, Izraelu, Palestini, imalo tu istu mogućnost. Mi danas živimo u visoko integrisanom svetu, svetu velike međusobne povezanosti, i svi se moramo uključiti u njegovo stvaranje. To je cilj kome sam posle 1981. godine, posvetio svoj život.

U brojnim intervjuima koje ste dali nakon pojavljivanja knjige „Ispovest ekonomskog ubice“, tvrdite da su ljudi koji su radili kao ekonomske ubice stvorili prvu istinsku globalnu imperiju.

- Da, upravo tako. Prvu globalnu imperiju koja je stvorena bez primarnog angažovanja vojske. Radili smo na mnogo različitih načina. Najpre, kada bi bila identifikovana zemlja trećeg sveta koja je posedovala resurse koji su krucijalni, kao što je to nafta, nastupili bi sa ambicijom da se zemlja sa takvim resursima zaduži kod MMF-a i Svetske banke, sestrinske organizacije Fonda, pri čemu novac nikada ne bi zapravo odlazio toj zemlji nego velikim korporacijama, realizatorima infrastrukturnih projekata kakvi su elektrane, saobraćajnice, industrijska postrojenja. Novac kojim se zemlja zadužuje, po pravilu odlazi sa jedne strane nekolicini familija u toj zemlji (kojima donosi veliko bogatstvo) i ide korporacijama, a nikada ne donosi dobro većini ljudi koji tokom tog procesa osiromaše u tolikoj meri da više ne mogu ni da plaćaju troškove za struju, ili da kupuju benzin kako bi vozili kola autoputevima koji se od tog novca naprave. A, industrijski parkovi, industrijska postrojenja, ne zapošljavaju mnogo ljudi. U isto vreme zemlja se optereti dugovima koje ne može da vrati i to je naš trenutak, onaj na koji smo čekali i računali. Tada se mi vraćamo u tu zemlju i kažemo: „Pošto ne možete da vratite dugove, vi ćete po ceni koju mi odredimo (a to je veoma niska cena i nipošto ne odgovara tržišnoj), prodati našim kompanijama svoje izvore nafte, najprofitabilnija preduzeća, izvore vode i mineralnih bogatstava. I mi ćemo ih onda eksploatisati, bez obaveze da poštujemo bilo kakve zakone o zaštiti prirodne sredine. Mi ne dopuštamo da rad tih kompanija uslovljavate bilo kakvim ekološkim zakonskim ograničenjima. Ili: dozvolite nam da napravimo vojnu bazu na vašem tlu“.

Kako ste vi postali ekonomski ubica?

- Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane „National Security Agency“, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju. I to je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore. To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanično pojavio. Ali, bez obzira na te podatke, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.

Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za „ekonomskog ubicu“. Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogućile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih, a ja sam u to vreme imao prema sve tri.

Zatim sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. U stvari, najveće ekološke zakonske tužbe u istoriji sveta podneli su ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Ševron.

Dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju „Čas T. Mejn“ („Chas. T. Main“), konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh – svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeći ekonomista. Dakle, NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u čiji se rad više nije mešala, što predstavlja, bez sumnje, veoma pametan sistem u kojem se privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvaničnike i visoke političare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo šta krenulo nepovoljno, u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na vladu SAD.

Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u dužničko ropstvo, omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo„šakali“: ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede. Šakali takođe dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA-e. Zahvaljujući filmovima i pričama, kada se govori o ovakvim stvarima, svi imamo sliku Džejmsa Bonda, tajnog vladinog agenta 007, unajmljenog od strane vlade sa dozvolom da ubija, ali, po mojim saznanjima i iz iskustva mogu reći da stvari ne stoje tako. Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obučeni da rade ovaj posao. Poznavao sam i još uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slučajevima ni „šakali“ nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slučaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je, dakle, poslednje sredstvo.

Putovali ste takoreći svuda: u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji Istok. Da li se posao ekonomskog ubice na svim ovim kontinentima, zemljama, gradovima odvijao po obrascu koji ste opisali?

- Da. Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduživanja kod MMF-a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slučajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje. U svojim knjigama govorio sam o tome kako nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa (Jaime Roldos) i panamskog predsednika Omara Torihosa (Omar Efraín Torrijos). Njih nisam uspeo da ubedim da stave svoje zemlje u poziciju koju smo za njih predvideli. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podržala „šakale“ da to urade zato što se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji način.

Recite nam nešto više o čoveku sa kojim ste uspostavili blizak odnos i postali prijatelj – Omaru Torihosu. Da li vas je njegovo ubistvo motivisalo da iznesete svoja iskustva ekonomskog ubice?

- Veoma se divim Omaru Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Ono što u takvim situacijama kažete jeste: „Vidite: ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati“. Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: „Nije mi potreban vaš novac, Huanito“. Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. „Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra.“ Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su išli Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu.

I on je posle toga završio rečenicu koju je bio započeo: „Da, Huanito, ja imam sve što mi je potrebno ali ja moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu“.

Ja sam bio iznenađen takvim odgovorom. Sa jedne strane osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, prema njegovoj nekorumpiranosti, a sa druge, osetio sam se neprijatno kao profesionalac čiji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvažnije: znao sam da će mu tim nepristajanjem život biti u opasnosti – šakali će ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda. Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je želeo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu.

- Da, Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: „Ja sam, verovatno, sledeći, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana.“ Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamijaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Nažalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost – postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle čega je vlast bila vraćena pre – Torihoskoj oligarhiji – lutkama na koncu u režiji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.

Ipak, slučajno sam postao veoma dobar prijatelj sa ćerkom Haima Roldosa, Martom, koja je sada istaknuti političar u Ekvadoru. Kada je njen otac ubijen, imala je 17 godina, a sada je u četrdesetim. Veoma je draga i kao ličnost i kao osoba, i mogu reći da je to jedno od onih prijateljstava u kojima zaista uživate i zbog kojih vam je veoma drago.

Kako ste odlučili da obelodanite svoja iskustva ekonomskog ubice?

- Kada sam 1981. godine, posle deset godina, prestao da se bavim poslom ekonomskog ubice, počeo sam da pišem o svojim iskustvima i pokušao sam da kontaktiram i sa drugim ekonomskim ubicama i šakalima, kako bih priključio i njihove životne priče. Zauzvrat sam počeo da dobijam pretnje anonimnim telefonskim pozivima. Ove pretnje najčešće su se odnosile na život moje ćerke koja je bila još uvek dete, tako da je njen život takođe bio ugrožen. A tada me je na večeru pozvao predsednik kompanije „Stone & Webster“, i na tom prvom sastanku, pomenuo je neke od knjiga koje sam napisao o domorocima i rekao – „To je lepo, to je u redu, nastavite da se bavite svojim neprofitnim radom. Mi to odobravamo, ali nikada nećete pisati o ovoj industriji, zar ne? Za uzvrat ćemo vam platiti pola miliona dolara“. Bio mi je ponuđen mito. Ja sam zapravo prihvatio mito od pola miliona dolara. To je ono što se naziva legalnim mitom, ali to je u stvari bio mito, i dat mi je pod uslovom da ne napišem knjigu. Pretnju sam primio veoma ozbiljno. Video sam šta „šakali“ mogu da urade. I većinu toga novca uložio sam da olakšam svoju savest: formirao sam neprofitne organizacije: „Pačamama“ („Pachamama Alliance“) i „Clean Mounatains“; knjigu nisam napisao. A onda se dogodio 11. septembar. Bio sam u Amazonu sa narodom Šuar (Shuar), kome sam pomagao u vezi sa jednim zajedničkim projektom. A kada sam se ubrzo vratio u Njujork, otišao sam na mesto događaja i dugo gledao u strašnu rupu, koja je još uvek tinjala; osećao se miris izgorelog mesa. Tada sam shvatio da moram da napišem knjigu; da više nema oklevanja, da moram da kažem šta sam sve radio kako bi američki narod shvatio zašto tako mnogo ljudi u svetu gaji bes, mržnju i gnev prema nama, zašto su čitavi narodi toliko besni i frustrirani. Znao sam da moram da preuzmem odgovornost za ono što se dogodilo 11. septembra, da moram da pokažem američkom narodu šta to SAD rade u svetu. Ali, ovoga puta nisam nikome rekao šta radim. Izolovao sam se od drugih, i tako, u prilično teškim uslovima uspeo da napišem knjigu. Na kraju je knjiga dospela u ruke veoma dobrog agenta u Njujorku koji ju je poslao izdavačima. I tada je moj rukopis postao najbolja sigurnosna polica, jer „šakali“ znaju da ako bi mi se bilo šta dogodilo, knjiga će se prodati u mnogo većem broju nego što je do sada prodata. A knjiga je prodata u više od milion primeraka, prevedena je na preko 30 jezika. Ukoliko bih ja bio ubijen, prodaja knjiga bi porasla najmanje dva puta, a to je ono što šakali najmanje žele.

To je vaš odgovor onima koji se posle stanja šoka izazvanog čitanjem vaše knjige, iznova i iznova pitaju kako to da ste preživeli objavljivanje?

- Upravo tako. Knjiga je najbolje osiguranje. Napišite sve što ćete reći i uraditi, predajte izdavačima i onda nastupite u javnosti. I stavite do znanja da će vaša smrt, ili vaše ubistvo samo povećati prodaju. Potrebno je i neke informacije držati u rezervi, i staviti do znanja da bi i one, posle nekakvog „nesrećnog“ slučaja u kojem bi vi stradali, bile dostupne javnosti. Da, to je moj metod i ja sam još uvek živ, što potvrđuje da ovaj metod deluje.

U svojoj narednoj knjizi „Tajna istorija američke imperije“ (2007) i „Hoodwinked“ (2009), iznosite iskustva drugih „ekonomskih ubica“ i „šakala“. Šta možete reći o ovoj knjizi i koja od tih iskustava smatrate najviše otkrivalačkim?

- Knjigom „Tajna istorija SAD“ želeo sam da povežem period u kojem sam ja radio kao „ekonomski ubica“, koji je trajao između 1971. i 1981. godine, sa današnjim. Ova knjiga povezuje i objašnjava događaje koji se trenutno odigravaju, a pokazuju pravo lice agresivne, koruptivne korporativne globalizacije koja je čitave zemlje i narode odvela u propast. Uspostavljena je tiranija koja je dovela svet do tačke u kojoj će se ili nešto promeniti, ili sve otići do đavola. U tom smislu neka dešavanja su veoma ohrabrujuća; na primer ona u Latinskoj Americi gde se odigrala zapanjujuća revolucija koja je postala simbol otpora i njegove mogućnosti. U svojoj knjizi „Hoodwinked“ objašnjavam zašto su se urušila svetska finansijska tržišta i šta nam je potrebno da uradimo da bi se stanje sredilo.

Važno je shvatiti uzroke zbog kojih je došlo do krize. U periodu od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, a naročito od osamdesetih, napravili smo mutanta: virusni oblik kapitalizma. To je posebna vrsta kapitalizma, razvijena naročito u vreme Regana i Miltona Fridmana koji su uveli razarajuću formulu kao ekonomsku teorijsko-praktičnu matricu: jedini cilj poslovanja je maksimizacija profita, i to bez obzira na socijalne i ekološke troškove, deregulacija poslovanja i ukidanje propisa, imperativ sveopšte privatizacije i pretvaranje država u puke priveske privatnog korporativnog biznisa. Radi se o mutantnom obliku kapitalizma, za koji mislim da je zaista pljačkaški oblik kapitalizma, jer je otvorena pandorina kutija iz koje su izašla svakovrsna zla i stvorena neodrživa, krajnje nestabilna, nepravedna situacija u vrlo opasnom svetu. Pljačkaški kapitalizam je stvorio krajnje nestabilnu, neodrživu, nepravednu situaciju i opasan svet. Pljačkaši baroni sa Vol strita, iz „Goldman Saksa“, „Sitigrup-a“. Ljudi poput Džeka Velča (Jack Welch) bivšeg izvršnog direktora „General Electrica“. Sistemska i institucionalna uvezanost omogućava da se događaji i dalje odvijaju u tom pravcu: budući da držim predavanja u poslovnim školama i MBA programu, poznato mi je da je Džek Velč tamo slavljen kao idol uspešnosti. I to nakon što je otpustio četvrtinu zaposlenih. Podržani medijsko-institucionalnom političkom i ekonomskom infrastrukturom, ovi pljačkaši baroni i dalje omogućavaju da se kancerogeni sistem širi. Ne radi se ni o kakvom ekonomskom sistemu, već o jednom pljačkaškom pohodu kojim se oduzimaju prava i prirodna dobra, prirodna sredina i resursi od ljudi i država širom sveta.

I u knjizi „Hoodwinked“ nastavio sam sa onim što sam započeo u „The Secret History of the American Empire: Economic Hit Men, Jackals, and the Truth about Global Corruption“ – traganjem za rešenjima koja mogu da preokrenu ovu situaciju. Ovo mora da prestane i preokret je neizbežan. SAD, multinacionalne korporacije, MMF i Svetska banka kreirale su ovaj monstruozan sistem. Nije ovde reč ni o kakvom modelu. Vi imate situaciju u kojoj 5% svetskog stanovništva koje živi u SAD poseduje više od 25% svetskih resursa, dok u isto vreme 60% svetske populacije živi na ivici opstanka, gladuje ili umire od gladi. To, ponavljam, nije model nego strašan poraz. I sada se taj i takav model natura Indiji, Srbiji, Africi, Latinskoj Americi gde je, usled toga, situacija postala neizdrživa. To mora da se promeni. „Hoodwinked“ i „Tajna istorija američke imperije“ govore o toj promeni. Ove knjige nastoje da inspirišu ljude na razumevanje činjeničnog stanja, a to je da ljudi u vašoj zemlji, da ljudi u mojoj zemlji, da svi ljudi na svetu treba da teže, i da zahtevaju mnogo bolji svet.

Kako da uopšte formiraju težnje i očekivanja u kontekstu sveopšte mediokretenizacije?

- Oni koji znaju kako čitati između redova treba da pomognu drugima da urade to isto. Vodeći svetski mediji – novine, časopisi, izdavačke kuće, televizije, radio stanice – jesu u vlasništvu velikih međunarodnih korporacija i ove korporacije se ne plaše da manipulišu informacijama koje pružaju. Korporatokratija – sprega političke moći i velikog biznisa – ne bi mogla da opstane bez tih manipulacija ni nekoliko meseci.

Pri delovanju treba imati punu svest da vlade nisu te koje imaju moć već da su to korporacije. Ni predsednik SAD nema mnogo vlasti. Velike korporacije kontrolišu medije i obezbeđuju mnogo novca za izborne kampanje.

Male zemlje poput Srbije, moraju da stanu na svoje noge. Moraju što više da zavise od same sebe i ne smeju da ulaze u velike dugove. Ukoliko je zemlja mnogo zadužena to pokazuje da zemlju vode korumpirani lideri i u tom slučaju odbijte da vraćate dugove kao što je to učinio Ekvador. Zadužene zemlje treba da odbiju da plaćaju dugove koji su im sistemski nametnuti i generisani. I trebalo bi se povezati sa drugima kako ne bi dozvolili da naša planeta bude mesto dobro samo za nekolicinu veoma bogatih, veoma moćnih ljudi, već dom za sva bića. Potrebno je umrežiti se i brinuti za planetu.

Da li ste upoznati sa procesom razbijanja Jugoslavije i potonjim dešavanjima u Srbiji? Da li imate informacije od „ekonomskih ubica“ i „šakala“ koji su bili na Balkanu?

- Znate, voleo bih da govorim samo o svojim iskustvima: mestima na kojima sam lično bio, a ja svakako nisam bio u vašem delu sveta niti imam neke informacije od ljudi koji su tamo bili lično angažovani. Svakako sam pratio događaje u medijima, ali ne bih da spekulišem, jer nisam akademski pisac već neko ko iznosi neposredne činjenice i dokaze.

Da li mislite da su dešavanja u istoriji SAD, kao što su ubistvo Džona Kenedija, Martina Lutera Kinga, Roberta Kenedija, rušenje Svetskog trgovačkog centra 11. septembra, povezana na unutrašnji način, da pokazuju da je to deo jedne iste matrice koja ne dozvoljava de se planovi i ciljevi moći, koja operiše iza scene, ugroze?

- Nijednog trenutka nisam verovao da nam je rečena istina o bilo kom od događaja koje ste spomenuli i o tome sam pisao nedavno u testovima u „Hafington postu“ („Huffington post“) i drugim. Kenedi se konfrontirao sa velikim korporacijama kakva je „US Steel“, takođe i sa CIA-om kada je odbio da podrži akciju u Zalivu svinja i invaziju na Kubu. Korporativna Amerika, CIA i Pentagon, postali su veoma veliki protivnici Džona Kenedija i zato se njegovo ubistvo moglo predvideti, a posle toga i ubistvo njegovog brata Roberta koji je bio upoznat sa svim tim događajima, a potom i Martina Lutera Kinga.

Izbegavate da govorite o postojanju međunarodne zavere i umesto toga govorite o ulozi korporatokratije. Da li mislite da možemo izbeći zamke koje nam postavlja korporatokratija?

- Cilj korporatokratije jeste maksimizacija profita bez obzira na konsekvence. Ta ideja da korporacije nisu nizašta odgovorne, osim za postizanje maksimalnog profita je bolesna, ali to je ideja koja vodi korporacije.

Mi, obični ljudi ipak imamo veliku moć, bilo da živimo u Srbiji, Americi ili Kongu. Imamo moć, ali moramo da naučimo kako da je upotrebimo. Mi u SAD moramo biti svesni da je tržište demokratsko, da velike korporacije imaju moć samo zato što mi kupujemo njihove proizvode. To je jedini razlog njihovog postojanja. Ako, na primer, odbijemo da kupimo Najk proizvode zato što ih proizvode robovi u Indoneziji, i pošaljemo pismo Najk korporaciji u kojem im kažemo da je to razlog zbog koga ne želimo više da kupujemo njihove proizvode, i to uradi veliki broj osvešćenih ljudi, ova korporacija će morati da promeni uslove poslovanja ili će ostati bez posla. Mi u Americi ustali smo svojevremeno protiv aparthejda u Južnoj Africi: bojkotovali smo kompanije koje su ga podržavale, i one su odustale od aparthejda. I ima mnogo, mnogo takvih primera. Zato se iskreno nadam da možemo stvari okrenuti, jer ova imperija, ova tajna imperija je i ekonomska imperija. Kao ekonomsku imperiju možemo je uvek poraziti, i to samo ukoliko smo svesni da kad god kupimo neki proizvod mi zapravo glasamo.

Rekli ste da svako ima priliku da se izdigne na viši nivo svesti ali kako, ako smo okupirani medijskom propagandom kakvu imamo danas.

- Pa pogledajte šta vi radite. Mislim da je veoma ohrabrujuće da prvi put u ljudskoj istoriji svi na planeti mogu da razgovaraju sa svakim, sa malim izuzecima. Čak i duboko u Amazonu i na visokim Himalajima ljudi koriste satelitske telefone i internet, tako da po prvi put mi zaista razgovaramo jedni sa drugima. Uprkos činjenici da su mejnstrim mediji u vlasništvu velikih korporacija i pod njihovom kontrolom, postoje mnogi alternativni mediji: internet, mobilni telefoni, svi ti radio-programi, magazini, blogovi. Imamo mnogo prilika da se izrazimo kako nikad ranije nismo mogli. Kada je otkrivena Gutenbergova štampa, iznenada jedan takav medij nije bio više samo u rukama katoličke crkve koja je do tada sve kontrolisala, jer su samo katolički sveštenici do tada mogli da pišu i kopiraju tekstove. Iznenada Gutenbergova presa je mnogima dala mogućnost da mogu da pišu i kopiraju tekstove. A pogledajte danas: internet, mobilne telefone, e-mejlove, blogove… Zato sam ja optimista.

Znam da je text prevelik,al ako nekog interesuje preporucujem da procita.