Poremećene misli

Sos: Stevane, sporo ti ide ovo ucenje.
Sos: Stevane, manje kenjaj vise uci.
Sos: Stevane, previse pricas sam sa sobom, idi potrazi pomoc.
Sos: Stevane, ne seri!

Ује... ја мислио ја једини овако.

Nemam takvih problema, zaista.
Najgore što može da me zadesi od te vrste to je da, kada sam besna, ali baš BAŠ besna i izađem napolje, poželim da me spopadne neki manijak da mu polomim sve zube u vilici i razbijem lobanju na komade.

Samo to.

Eto vidiš, ne razmišljaš o tome i odmah ti se javljaju agresivne iskre. Lako može da bukne plamen. Ovaaj, podseti me da ne ostajem sa tobom nasamo u prostoriji. :)

Мени је ретко шта гадно и болесно, а кад помислим на тако нешто, никад не мислим да сам луд, само наставим да размишљам и кад прође, прође.

Тај фазон. Само што се ја ваљам у таквим идејама. Интересантно ми. Немам било какве пориве да извршим неку погану мисао, нису ми чак ни вентил, више ми је то неки ескапизам, забављам себе док слушам досадно предавање или штагод. Увек сам се питао како би људи реаговали да се исерем на катедру пред читавим амфитеатром или да се испишам у онај полукружни лим где стоје креде. Ал онако, потпуно ноншалантно. Волим, приликом завршне шпице неког филма, да приметим неко име (рецимо, Ал Паћино) и да помислим у том тренутку да су му ћерке дроље, а да је он матори говнар којем би радо одсекао курац или тако нешто. Забавља ме помисао да је он потпуно несвестан да је неко непознат, дванест хиљада километара удаљен, помислио тако нешто. Често замишљам рибе голе и типујем у себи дал су ини или аути. Падају ми на памет још свакаква срања, ал то су само мисли и заболе ме за њих.

Све у свему, отац Тадеј је дилеја.

Све у свему, отац Тадеј је дилеја.

Ако то онај чији сам цитат стално виђао на фејсу, онда овде иде +++