prijava

Citati

969 odgovoraposlednji 8. okt 2026.
HA

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

Мика Антић

"Догодио се једном на земљи, на светој војвођанској земљи, песник света. Мирослав Мика Антић. Гос'н Мика гаравих сокака, Мика бачи из широке Бачке, паор и чобанин из равног Баната, филозоф и бећар из кићеног Срема, цигански кнез ружокрадица, последњи војвода Војводине.

Никад га не видех без коња и сокола. Коњ да га носи по Банатским пустама, а сокол да му звезду падалицу изнад Мокрина лови и улови. Па кад оно забасамо у порушене ветрењаче у разбојничка свратишта па кад сви са врата повичу: „Па ди се бре Микооооо!“, е онда Мика Антић постане ћемане, буде труба, буде хармоника, буде бас, буде... вино на столу буде цвеће, буде Ли Тај По, буде катун, буде Дион, буде Љермонтов, на моменте горак к'о Ђура Јакшић, а опет да га на рану привијеш. Догодио се једном на земљи, Мирослав Мика Антић.

Па, добар ветар капетане, капетане, гос'н Мико, бре. Добре и родне небеске њиве, еј бре Мико, Мико бачи! Довиђења Мико, кишо златоносна. Еј бре Мико, човечино. Па, путуј брате Мико. Последњи војводо Војводинe..."

HA

Љуба Тадић о Црвеној звезди

Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње. Е, то вам је Црвена звезда. Има да се радујеш до неба, али секирација ти не гине.

Сви смо ми Звездаши исти, а неки неће да кажу да смо сви исти. Е, ја нисам за те који се само радују. Сигуран сам да су прави звездаши и данас слични нама из првих Звездиних година.

Изгубимо ми тако по неку утакмицу, па онако ошамућени да не знамо где нам је кућа, кренемо пешке ка Теразијама, ка “Мадери” у ствари. У њој су се тада окупљали звездаши. До “Мостара” – мук. После почнемо да причамо о нашим шансама, а 7-1 за противника. Те Рајко имао шансу, те Томаш промашио два зицера, и тако шанса за шансом, и када стигнемо до “Мадере” – Звезда изједначила. Новине не читамо неколико дана и готово…

Е, кад победимо ми умемо да будемо мало и намћорасти. Те могао је да падне још неки гол, а у ствари растемо од среће. Ово је било кад смо освојили први Куп, па после три узастопно. Имали смо у друштву највећег љутка, највећег звездаша и пријатеља какви су одиста ретки. Бане је то био, Бане Вукосављевић. Дође он за сто после тог нашег првог Купа, па још није сео, а поче: дао два гола и неће више да игра за Звезду. Те намерно му нису додавали лопте, те и онај судија Лемешић се окомио на њега, кад, долази Боба Михајловић, он и доктор Аца су били из исте ратне војске и волео је да седи са нама. Честита Боба свима, честита Банету, кад у њему затрепери Звездина жила: Добро сте прошли са три комада, знаш кад ћете да видите Куп – никад!

Шта ти је Звезда? Мртва позоришна, мртва фудбалска сезона и ја сам се преко лета мувао на Тари. Играју се нека деца лопте, а један човек виче на њих да се све разлама. Приђем ближе – Миљан. Заустави он вику. Ово је Куле, ово је Караси, оно су Цоле и Трифке. Чекамо једног дечка са Уба. Џају чекају. А они жгољави, ситни, никакви…Они ће бити шампиони? Немој Миљане да ме замајаваш тако ти Бога, рекох му. Али шта знаш, рекох себи. Звезда је то.

Сада се мало љутим кад неко каже: били смо европски шампиони. Нисмо ми били европски шампиони, него смо ми европски шампиони - заувек! Ми, Реал, Бајерн, Милан… То је наше друштво, а ово што играмо овде, то нам је за припреме. Некада су те припреме дуже, некада краће, Боже мој…

Е сад, зашто се воли Црвена звезда. Од оног дана када ју је основала антифашистичка и студентска омладина, и кад нам је приступио огроман део народа тада називаног “реакцијом”. Волиш жену. Лепо, али шта још? Волиш девојку. Добро, али шта још? Фудбал је чудесна ствар, излаз у свет, а игра га Звезда. Е, онда има да волиш и Звезду. После, када то крене са колена на колено…

Баш су лепо данашњи момци смислили, мене су погодили у жицу:
Звезда је живот, остало су ситнице.

Две Србије (Достојевски)

Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује.

Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.
Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује.

И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.

OP

If my friends were to jump off a bridge,
I wouldn't jump with them,
I'd be at the bottom to catch them.

HA

Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Пирсу из 1854. године

"Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа.
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека.
Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао - то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек - све то припада истој породици.
Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу - он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац - ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света.
Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа - утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату.

Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат - већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди - остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош.
Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи. То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице.
Можда зато што смо дивљи - једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много...

Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином.
Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух - животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах - прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа.
Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем друкчији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано.
Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу - да нам је земља мати. Што снађе земљу - снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога.
Земља не припада човеку - човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом - чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину.
Можда смо ипак браћа? Видећемо...
Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео.
Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак..."

HA

Nema na čemu, prijitelju...
Toliko mudrosti u rečima ljudi koji su živeli u jedinstvu sa prirodom...

GM

Кад смо већ код индијанаца:
"Не можеш пробудити човека који се прави да спава."

TD

Naša savremena nesreća je u tome što se neko može smatrati dobrim čovekom, i da zaista bude dobar, a da istovremeno čini i najveću gadost. Uzrok tome je najčešće obrnuto postavljen redosled vrednosti. Odnosno, da je materijalno preuzelo primat nad duhovnim.
DOSTOJEVSKI

HA

" Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi...
Eto...Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići... "

BA

Sušta suprotnost Tugi je prodavac cigareta iz "Proneveraša".

"Nevski prospekt - Da se ispita". :)

HA

"Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!"

Dostojevski

RO

Latinski citati:

Odi et amo: quare id facio fortasse requiris; nescio,sed fieri sentio et excrucior

Certa viriliter,sustina patienter!

Honestius est offendere quam odisse!

HA

" I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala Bogu…
Dosada je moj hobi…
Neki tipovi rade kao dubleri za opasne scene u porno filmovima pa im dosadi.
Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje…”

"...ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. "

Mladiću,ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena, sine novo osećanje, a u njemu i nova misao, koju ranije nisi znao, a koja ce te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje. Još zapamti: svakog dana, i kad god samo možeš ponavljaj sebi: ”Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred tebe izišli„. Jer svakog sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda- a koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih, nikome neznanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima niko neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li su živeli. I gle, možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar ti njega nikako i ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj, koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za njega neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. A sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si već ti onoga toliko požalio, koliko li će ga više pozaliti On, koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji, nego ti. I oprostiće mu tebe radi.

„Braća Karamazovi”, Dostojevski

HS

"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."

"Zapisi iz podzemlja", Dostojevski

"...ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. "

"Majstor i Margarita", Mihail Bulgakov

"I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem."

"Sidarta", Herman Hese

NG

"Zivot je prekratak za ovo"
Evelin Harper cuvsi unukovo objasnjenje radnje Sundjer Boba...

Carli Harper (ocigledno mamuran): "Moram da prekinem ovo."
Alan Harper: "Sta, opijanje?"
Carli Harper: "Ne to, bre, budjenje posle opijanja cu da prekinem."

Carli: "Kako si ti uspevao da ostanes citav vodivsi zivot bez seksa?"
Alan: "Pa lako, radis ceo dan, dodjes kuci, odmoris se, svedes racune, gledas TV i onda ga iscimas ko majmun na mangovom drvetu."

Rouz: "Verujte mi, ja se razumem u psihologiju, studirala sam je 4 godine, a pacijent sam vec 8 godina."

Alan: "U gacama imam dve teniske loptice."

Alan:"Gde ces ti?"
Dzejk: "Ja sam 14godisnjak kome je pre sat vremena sisa bila do uveta, sta mislis gde cu da idem?"
Alan i Carli: "A onda dobro."
Alan:"A gde ces sad pa ti?"
Carli:"Ja sam 40godisnjak koji je zamalo mogo da jebe pre sat vremena, sta mislis gde cu da idem?"
Alan (sam): "Ma sta koj kurac!" (dobra ideja pomisli, popije pivo na eks i sta mislite gde ce da ide?)

Dzudit: "Gde je Dzejk?"
Alan:" Upravo zavrsava dorucak."
Carli: "Ili zapocinje rucak, to se kod njega nikad ne zna."

HA

Brankovo (Miljković) pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći.

Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.

Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje
Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

MP

"History will be kind to me, for I intend to write it"
Winston Churchill

"Prevari me jednom - sram te bilo, prevari me dvaput - sram me bilo"
Kineska poslovica

"Neophodne stvari su uglavnom jednostavne, komplikovane stvari su uglavnom nepotrebne"
Mihail Kalašnjikov, opisujući svoj najpoznatiji "proizvod"

VI

"What power would hell have if those imprisoned here could not dream of heaven?"

"Try again. Fail again. Fail better."

"L'enfer, c'est les autres"

GM

"Ja dolazim"
ili u originalu "хощю на вы ити"
Poruka Svjatoslava I plemenu koje je odbilo da mu plati danak.

PE

"Ja sam panseksualac: nije bitno sa kime to radiš, da li je to muško, žensko, banana...Bitno je kako to radiš!"

Samantha Jones

HA

Св. Владика Николај о Достојевском

Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу.

Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“

Руски народ је порочан и таман и грешан, то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус, но Pуски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања.
Но зар логиком свет живи?
Не, но љубављу пре логике.
„Заволети живот пре него логику“ -то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља.

„Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски.

Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге.
„Ово ти је мој завет“ -говори старац Зосима Алексију Карамазову- „тражи срећу у страдању“.
Hаравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе:
„Знајте, мили моји, да је сваки од нас крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.

То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету.

Prijavi se na vukajlija.com da bi odgovorio.Prijavi se