Pretpostavljam da je većina izgradila muzički ukus uglavnom zbog reputacije i društvenog prihvatanja u ovim ili onim većim ili manjim grupama (od grupa fanatika koji su zaluđeni nekim marginalnim bendom, preko supkultura, do kompletnog mainstream društva).
Takođe, pretpostavljam da je to podosta na uštrb našeg vlastitog integriteta, jer mi da bi se uklopili u sliku čovjeka sa određenom vrstom muzičkog ukusa moramo se suzdržavati od javnog ispoljavanja naših simpatija prema pjesmama i izvođačima koji se ne uklapaju u tu sliku o našem muzičkom ukusu koju želimo prikazati.
I to nije ništa loše, jer je, after all, društveni uspijeh i položaj, ZAISTA, mnogo važniji od muzike, a sem toga, u onome što volimo, a što se ne uklapa u naš imidž koji želimo izgraditi, možemo uvijek samostalno uživati, kad niko sa strane ne posmatra.
Neki ljudi ne znaju šta su pravi prioriteti u životu, pa idealizuju muziku i javno ispoljavaju svoj istinski ukus, zbog toga bivaju proglašeni ili za svaštare ili za ljude bez ukusa, i njihov ugled trpi. Ali ostaju dosledni sebi. Nažalost od doslednosti sebi nema leba.
Zato je bolje biti taktičar i graditi imidž nego iznositi your true self u javnost.
Eto tu je kraj razmišljanja jednog pomalo razočaranog idealiste.
Da li sam u pravu?
