Bojiš li se smrti?

Код мене у селу се каже: ''Ко умре њему је најлакше. Он зна само за једно.''

lole sta ti je bilo sa plucima?

inace, ja imam neki cudan trip da je me opizditi kola kad prelazim balkansku.
ne znam zasto.ali tu uvek pazim vise nego kod ostalih ulica.

Ko god kaže da se ne boji smrti laže....To je prirodni strah koji nam je urezan od postanka...da ga nema izumrli bi ko vrsta...naravno i da nemamo nagon za karanjem....

Lupaš. Nemamo mi nikakav urezan strah od smrti, već nagon za preživljavanjem. Nije isto. Bez toga BISMO izumrli kao vrsta. Ali, šta bi bilo, kad bi bilo. Smaraš.

I ne vidim odakle ti pravo da nekoliko nas sa ove teme nazoveš lažovima.

lole sta ti je bilo sa plucima?

Desno plućno krilo mi se spontano skupilo to se obično dešava samo kod saobraćajki... I došao sam u poslednjem trenutku skoro u bolnicu i raširili mi pluća i poskidali sa njih neka sranja što su pucala i kidala mi plućnu maramicu tako da sam sad do jaja...
Al znam šta sam sve pomislio pred operaciju, da mogu dumrem i takva sranja, mlogo zajebano bilo...

Genijalno :))

Volim te Energijo :)
Da, bojim se vegetativnog stanja. I kod, meni najbližih osoba.
Skoro sam bio u takvoj situaciji, pa sam poučen iskustvom. Sreća, sve se relativno dobro završilo.

@gamby Argument da lupam?

NEKA NAM JE DRUG L0L ŽIV I ZDRAV

OVOM PRILIKOM TI ČESTITAM I ŽELIM BRZ I TRAJAN OPORAVAK!

Бојим се тренутка у ком ћу доћи до сазнања да ћу ускоро умрети. И својих мисли које ће уследити након тог сазнања. Осећам да ћу испасти невиђена пичка. Да ћу патетисати, да ћу сваки преостали тренутак живота размишљати о неучињеном. Гадим се од саме помисли на такву ситуацију, на ту извесност и одбројавање. Желим да умрем у сну. Мада је и то на неки начин кукавички.

Не плашим се смрти као краја свог живота, али се плашим болне смрти, типа, неко мучење, или дављење, то ме плаши.

И неко рече, много више се плашим смрти мени блиских, као и сакаћења. Рекох јуче на некој теми, ја не би могао да живим без неког дела тела или штатијазнам. Пу пу пу, даље од мене.

NEKA NAM JE DRUG L0L ŽIV I ZDRAV

OVOM PRILIKOM TI ČESTITAM I ŽELIM BRZ I TRAJAN OPORAVAK!

potpisujem i od sveg srca sa carom xD

Volim te Energijo :)

I tink dis iz a bigining ov a bjutiful frendsip. :))) Obostrano je. ;)

Sreća, sve se relativno dobro završilo.

Sve je dobro sto se dobro svrsi. A mora da se svrsi. :)

Hvala vam ljudi to mi puno znači :'''')

Идем да запалим пљугу!

Ни најмање. Био сам у ситуацији думирем и победијо сам ју. Умрећу кад будем хтео.

Iskreno se ne bojim.... Ovo što reče peki, bojim se bolne smrti, ono gušenje, davljenje i to, ali ovako ne stvarno....

Идем да запалим пљугу!

To je opasno, Fejz. Umires polako od toga, buuuu.

Jedna grupa istraživača smatra da je strah od smrti prirodan fonemen, prisutan u svakom čoveku od rođenja, pa do poslednjeg dana. Prema njima, gotovo cela psihička struktura izgrađena je na tananom “poklopcu” koji služi zatvaranju pitanja koja bi se tokom celog života neminovno nametala, a koja su vezana za konačan kraj života. Prema njima, ovaj “poklopljeni i sakriven” strah je osnova nagona za samoodržanjem. Strah od smrti je “poklopljen” odnosno nesvestan tokom većeg dela života i sve što rade, ljudi rade da bi se sklonili od njega. Zato se ljudi često ponašaju kao da su besmrtni – ne razmišljaju o vremenu koje im je ostalo, o smislu onoga što rade ili konačnom cilju svog života. U trenucima psihološke labilnosti, ili direktnog suočavanja sa smrću, ovaj poklopac popušta, i ljudi se nalaze u situaciji da se suoče sa svojim prirodnim strahom, stalno prisutnim u osnovi svoje ličnosti. Zato se strah od smrti javlja kod psihijatriskih bolesnika: on predstavlja pokazatelja da psihička struktura osobe nije dovoljno čvrsta da bi održala potisnutim ono što je kod zdrave osobe potisnuto u nesvesni deo ličnosti.

Smrt je blizu, frižider mi je prazan.

СТРАХ ОД СМРТИ ЈЕБЕ!

Jednom sam mislio da se rastavljam sa dušom, usro sam se. Neka priča svako šta hoće, ali kad dođe taj čas, mislim da se svi useru, ne može drugačije. A par puta u vojsci bio sam u pucnjavi, to je nešto drugo, isključiš se i piči te adrenalin.

Ne bojim se smrti
ako ima zagrobnog zivota bojim se vecne muke
ako nema zagrobnog zivota sto bi se plasio kad se samo ugasis i nisi svestan cinjenice da si mrtav,nit si svestan proslosti ni buducnosti ni sadasnjosti niti vidis dal te neko zali nit sta se dogadja posle tebe
Niko me nije pitao zelim li da se rodim nit me iko pita zelim li da umrem
neznam sta je bilo pre mog rodjenja i zaceca i u to cu se vratiti kad umrem
a sad ako ima zagrobnog zivota to menja stvari
gledao sam projekat da ti svest i sve sto znas kopiraju na hard disk i ti nastavljas zivot kao kompijuterski program
zvuci jezivo

Ja se ne bojim. Mene mi.
Samo se bojim da mi KP ili KT ne krepaju, za ostale ću se snaći.

Jedno je bojati se u trenucima kada ste svesni da upravo sledi, a drugo je pribojavati se u svakodnevnom zivotu. Imam oba straha. Plasim se prestanka misli, a ne toliko prestanka funkcije ekstremiteta etc. Plasim se i bolesti, ali sam od onih koji bi zeleli da znaju tacno koliko imaju vremena i isplanirali bi to vreme kako znaju i umeju. Da saznam da umirem od neke uzasne bolesti i da nema nacina cmizdrila bih par dana i nakon toga bih zivela. Jebiga, nemas drugi izbor. A smrt u snu mi je najuzasnija. Neznanje, ne ocekujes.. To mi je zastrasujuce.
Smrti dragih osoba se jos vise bojim. U onoj izreci Ne dao ti Bog sta ti majka misli, a dao ti sta ti zena misli ja sam uvek keva. Zivim daleko od mojih voljenih i nekad strah dodje iznenada i paralise me sve dok ih ne cujem i uverim se da su okej.

Ima jedan jako dobar film na tu temu.
Bucket list
jako poucan i potresan film o zivotu,bolesti i smrti.
Toplo preporucujem

Jebeno sam prestravljen.Ponekad pomislim da ne izađem iz kuće jer me može udariti auto, može me pogoditi zalutali metak, može me strefit grom jebote...

Boli me kurac i za smrt i za sve. Hoću bre da živim, jebe mi se da se sad opterećujem sa tim, ima vremena za strah. Znači trenutno se ne plašim, a za ubuduće nemam pojma, videćemo.

Jebem ti Vuku. Dodjem ovde da odagnam te misli i, naravno, naletim na temu o jebenoj smrti. Ja se užasavam smrti, jako se bojim i baš se bacam u depresiju svakih par nedelja time...
Mislim da strah od smrti zavisi o tome šta za nekoga smrt predstavlja. Nekako mi se čini da je vernici lakše podnose jer idu dalje (raj, pakao, šta li već), i ovi što misle da će u kučiće da se pretvore. Ali meni je smrt samo prestanak svega, prosto nema više ništa i to jako nervira. Ne možeš zamisliti jedno veliko ništa. Jebem ti Vuku.

Ali meni je smrt samo prestanak svega, prosto nema više ništa i to jako nervira. Ne možeš zamisliti jedno veliko ništa.

Takodje. Prestanak misli. Raspadas se u nekom drvenom sanduku dok te glodju crvi. Grozna misao. A kada sa takvim dozivljajem smrti izgubis blisku osobu tesko je prihvatiti to.

Најјача је la petite mort.