Знам да је мало смор наслов, али јеби га. Има много тога на шта бих да укажем, па да сам ставио неки краћи или конкретнији наслов, било би непрецизно, а и много тога бих изоставио.
Елем ово су питања за разматрање:
- Да ли је компјутер играчка, а већина његових (одраслих) корисника инфантилна, тј. недорасла?
- Да ли је рачунар прије свега алат или је он прије свега медиј (попут новина, ТВ-а и сл.)?
- Ако је рачунар медиј, да ли стоји став да је он:
неозбиљан,
недовољно свечан,
неелегантан,
и непристојан медиј?
Саћу мало појаснити.
Ако занемаримо научне институције и војску који су први баратали некаквим компјутерима, међу већину обичних корисника компјутер је, на почетку, дошао скоро искључиво као играчка. И то вјероватно најскупља играчка дотада. То је само по себи преседан, да се толике силне паре дају на играчку, али истина је, 80-их година, већини људи, кућни компјутери су служили скоро искључиво за играње. Тај почетак, који се везује за игрице, по мени је одредио комплетан даљи однос и став људи према компјутерима и мјесто компјутера у људском животу.
Прве компјутере су куповали одрасли људи, али, куповали су их дјеци својој, а не себи (не штедећи паре). То је довело до тога да дјеца самоуко овладају компјутерским вјештинама, а да одрасли остану готово потпуно информатички неписмени, али не само то, него, ти исти одрасли су за сва времена заузели став о рачунарима као домену који припада дјеци и који није претјерано озбиљан.
Дакле, тако се дошло до става - "рачунар = играчка". Компјутери су за дјецу.
Тај став сам по себи није толико битан, али је битно то да је без обзира на став присутност рачунара у животу бивала све већа, а такође и његова снага и корисност је расла готово експоненцијално. Упркос томе, није се изградила скоро никаква култура односа човјека према компјутеру. Нису се установила никаква друштвена правила и норме о томе како би се компјутер требао користити и како би се човјек према њему требао односити. То све управо зато, што се нико старији и озбиљан тиме није озбиљно бавио. Све је препуштено дјеци која су се стихијски играла и никаква правила и норме нису изграђене, све се анархично развијало.
То је довело до тога да се ми и данас, када користимо компјутер, подсвјесно, барем мало осјећамо као дјеца која се играју неком својом играчком, и све што се ради на компјутеру дјелује нам неозбиљно.
Међутим, компјутер је данас постао и добрим дијелом медиј. Један од основних начина доласка до информација. Али и даље дјетињаст.
Ми на интернету можемо да читамо вијести, али и не морамо. Можемо сами себи да правимо "програм" како нам се ћефне, при чему нестаје свака свечаност и пристојност.
У року од наносекунде, прелијећемо са озбиљног текста у Википедији, на неке одвале на Вукајлији, па онда неке вијести на неком порталу, па онда спотове или клипове на Јутјубу (често дегутантне), па ту је и порњава, и ко зна шта још.
У таквом понашању ни себе, а ни тај медиј не схватамо озбиљно, а све то некако дјелује као да је поприлично без укуса.
За разлику од ТВ-а
Можемо ми пљувати по ТВ-у (и треба пљувати, није да не треба), АЛИ - на ТВ-у ипак вечерњи дневник има неку форму, неку званичност и свечаност, неку пристојност и ипак неко озбиљан ту води рачуна о томе да се неке заиста важне теме обраде. При томе су они и лицемјерни, и лажу, и шире пропаганду, то све стоји, али ипак, постоји бар неки привид озбиљности и пристојности. Барем на неким емисијама.
Чак и филмови.
И најгори филм, најгоре смеће од филма, по мени дјелује као пуно озбиљнија ствар од много чега на компјутеру.
Ма колико лош филм био, у њега су углавном уложене солидне паре, радио је озбиљан тим глумаца, режисер, сценариста, филмски студио, шта све не, триста чуда, и то се бар НАСТОЈАЛО уобличити у неку форму, бар се настојало учинити да то личи на нешто и да има неку поруку, ма колико она банална, излизана или површна била.
Сам тај труд, те паре, то настојање, чак и кад је неуспјешно, чине скоро сваки филм ОЗБИЉНОМ СТВАРИ, за разлику од ствари на компјутеру, које су врло често тотално неозбиљне.
Блогови, дефиниције, постови на форумима, шта је то уствари?
Углавном издркавања беспослених људи и велике одрасле дјеце.
Игрице?
Игрице су данас озбиљне ствари, али њихова историја је неозбиљна, а и данас свака будала која зна да програмира може направити неку једноставнију игру. (Не говорим о високобуджетним играма)
Овај критички осврт на сајберсвијет не говори о КВАЛИТЕТУ, већ искључиво о озбиљности.
Квалитет многих дефиниција, постова на форумима, блогова итд. далеко је ВЕЋИ него било шта што се свакодневно може видјети на ТВ-у!
Али УПРКОС томе, они су и даље издркотине беспослених људи и недорасле велике дјеце.
Зашто?
Зато што је намјера неозбиљна и став је неозбиљан.
Ко још овдје има неке заиста озбиљне намјере са било којом дефиницијом?
Чак и оне најгенијалније настале су углавном из досаде, а сво ово наше вукалијашење није ништа друго до игра и забава.
А зашто је то уопште лоше? Зашто је лоше да компјутер доживљавамо као играчку и као нешто неозбиљно?
Зато што компјутер обухвата све више и више података и уопште садржаја са којима се срећемо - понаша се хегемонистички и експанзивно, а ако га неозбиљно схватимо онда све што је у њему ГУБИ СМИСАО! А пошто је све више ствари (битних ствари) у њему, онда лагано СВЕ СТВАРИ ГУБЕ СМИСАО! На пример, фотографије. Кога још ЗАИСТА боли курац за хиљадама фотографија које вјероватно купе прашину на свачијем хард диску, а од којих већина никад неће бити израђена? Исто се може рећи и за многе друге ствари.
Даље, за разлику од ТВ-а, радија, новина, који су ДРУШТВЕНИ медији, компјутер је АНТИДРУШТВЕН, прилично аутистичан.
И тако ми, иако смо већ матора стока од по 20 и кусур година, бивамо сатјерани у ДЈЕЧЈУ собу да се ИГРАМО на компјутерима, док "одрасли" (а ми као нисмо одрасли ?!) ЗАЈЕДНО гледају ТВ. Сви гледају ЗАЈЕДНО један ИСТИ програм и коментаришу. Друже се. ТВ је друштвен медиј, а компјутер усамљенички.
Углавном усамљени куцкамо по јебеној тастатури и сами гледамо на нету шта нам се гледа, слабо се дјеле информације, слабо се коментарише, осим ако нам не дође неки ортак. (Не рачунам ту коментарисање унутар сајберспејса, на фејсу, вукајлији и сл.)
Мој је став да смо МИ, мислим на генерацију рођену отприлике од 1980. до 2000. прва и последња генерација која ће се вјечно ИГРАТИ компјутерима и којима ће кроз добар дио живота главна алатка и медиј, бити ИГРАЧКА.
Ми мало кад оматоримо, мислим да ћемо, будући мало свјеснији и брижнији, измислити већ неки начин да однос према компјутерима учинимо озбиљнијим и да васпитамо нашу дјецу тако усвоје неке нове културне норме о односу према компјутерима, тако да за њих компјутери никада неће бити играчке, нити ће их схватати овако неозбиљно као ми. Ми ћемо постати џангризави старци (али за разлику од наших родитеља бићемо махери за компјутере) који ће (нажалост или на срећу) и те како контролисати понашање своје дјеце у виртуелном свијету.
При томе мислим и да ће компјутери МОЖДА као справе нестати. Скоро све ће бити сајберспејс и приступ интернету и свим информацијама биће могућ скоро на сваком мјесту и уз помоћ читавог низа уређаја. А рачунар, у смислу кутије која стоји на столу, можда неће бити ни потребан.
Могао би још свашта писати, али се бојим да се не вратим опет на исте ствари. Ето, имали ко шта још да се надовеже?