Čitanje knjiga (romana) - potrebno i korisno ili ne i u kojoj mjeri?

Počeću od jedne računice.

Skoro svako za sat vremena može da pročita 15 stranica, a većina nas može i prilično više.

Ali, ajde da uzmemo jedan lagani tempo od 15 stranica na sat - čitanje s uživanjem i razumijevanjem, bez žurbe, bez frke.

I ajde da uzmemo, da bi svako mogao da u svoj dnevni raspored uklopi jedno sat ipo vremena čitanja - nekad malo manje, nekad malo više, ali eto sat ipo vremena dnevno za čitanje valjda nije mnogo.

I nek se za to vrijeme pročita 22,5 strane.

Tako čitajući svaki dan za godinu dana bi pročitali 22,5 x 365 = 8215,5 stranica.

Neka prosječan ozbiljniji roman ima 500 stranica.

8215,5 / 500 = 16,425 romana

ajd da smanjimo na 16.

Dakle uz vrlo malo volje i discipline, mogli bismo za godinu dana LADNO pročitati 16 krupnih ozbiljnih romana!

A većina nas to NE ČINI.

Prvi ja!

Svaka čast onima koji stvarno čitaju! Stvarno svaka im čast, najozbiljnije!

Poslednji roman koji sam ja pročitao su "Braća Karamazovi" a to je bilo u oktobru 2008. !

Dakle dvije godine NIŠTA NISAM ČITAO OD PRAVE KNJIŽEVNOSTI !

Ali sam odlučio da to promjenim. Mislim da je čitanje prave književnosti jedna od najkorisnijih stvari koje za sebe možemo učiniti - no, možda se naravno, varam. Vjerovatno su i drugi toga svjesni, pa opet kao i ja, ne čitaju, ili čitaju vrlo malo.

Zašto je to tako?
Da li je čitanje zaista toliko korisno ili je njegova korist precijenjena?
Da li su ljudi budale što ne čitaju ili bi bili još veće budale kad bi se zamajavali knjigama?
Da li književnost zaista može da bude relevantna za život i da poveća neki stepen mudrosti kod čovjeka, ili da ga oplemeni duhom?
Da li je možda čitanje ustvari gubljenje vremena i udaljavanje od stvarnog života?
Možda su to ljudi podsvjesno shvatili pa zato i ne čitaju, a svjesno i dalje misle da je čitanje korisno jer im je tako govoreno od malena (ispran mozak)? - Ono u smislu - ne čitam jer je čitanje bezveze - a deklarativno ću tvrditi da je korisno - iako sam podsvjesno shvatio da je slaba vajda od čitanja.

Evo nekih ličnih iskustava - nakon čitanja ozbiljnijih knjiga - uvijek su mi se javljale razne ideje - podsticale su me knjige na razmišljanje i sve to - ali rijetko kad, možda i nikada se nakon čitanja neke knjige nisam osjetio odjednom mudriji ni pametniji, čak mi ni fond riječi nije bio puno bolji kao ni retoričke sposobnosti i način izražavanja.

Svašta tu ima da se kaže.
Ali ipak, mislim da je čitanje korisno (ne samo deklarativno) i zaista ću pokuštati da krenem malo više čitati i da ostvarujem taj plan predviđen onom računicom s početka ovog posta.

Invisible Man, SVAKA ČAST! Nadam se da će ovo i drugima poslužiti kao inspiracija!!!

SVAKA ČAST, još jednom!

Viktor Igo ''Čovek koji se smeje''
Primer užitka za sve pare. Zašto uživamo u nečemu? Zato što nas kida, zrnce po zrnce, pa talas po talas, pa uragan! Bez toga, svaka umetnost je bezalkoholno pivo.
Neki detalji iz pomenutog remek dela: Klinca (bebu) bacaju u reku; pronalaze ga putujući zabavljači, seku mu usta ''od uveta do uveta'' tako da mu se, kako raste i razvija se, vide svi zubi i desni a osmeh mu se ne skida sa lica. Posle sedam-osam godina prikazivanja na vašarima oni ga izbacuju iz ekipe i kreću brodom kog zahvata nevreme (opisano do bola jasno svaki detalj) i svi stradaju. Klinja zaluta u šumi (po snegu i mraku, usput) i naleti na tek porodjenu mrtvu, zaledjenu ženu i njenu jedva živu bebu. On uzima bebu i kreće dublje u šumu. Tamo naleti na čoveka koji živi sa pripitomljenim vukom i putuje sa njim po vašarima. Ta dva vuka prihvataju dvoje dece i uskoro se otkriva da je novorodjenče slepa devojčica. I, knjiga može da počne da svršava po nama...
Seks traje do samog kraja i na tren uhvatite sebe kako se pitate, jebote, pa šta je sledeće?!

Meni je ova tema malo glupava (izvini Jovičiću, ništa lično, naravno). Svaka aktivnost na mentalnom planu je korisna. U kojoj meri kako za koga. Ja čitam jer volim. Znam druge koji čitaju i koji ne čitaju. U onoj grupi koja čita ima i potpunih mentola i džaba im sve knjige sveta, u onoj koja ne čita ima i ljudi koji su izuzetni. Sve je to individualna stvar. Ne znači da si automatski promašen čovek ako ne čitaš. Svako ima sopstvene metode za samousavršavanje, nekima knjige jednostavno ne pašu, i to je to.

Preusmeri malo temu i biće zanimljivije. ;)

Jeste dobra knjiga, i meni se jako dopala. "Jadnici" takodje, u toj meri da mi nikad nije na pamet palo da pogledam film.

Ja citam uglavnom klasike (mislim na poznate pisce), procitam od svakog preporucenog pisca neko delo, pa u zavisnosti od toga koliko mi se svidi, citam dalje ili odbacujem kao nekvalitetno. Nekako mi se dosta isplatio taj rezon, ici na provereno, nego citati popularne knjige, hitove. Vrlo cesto se pokaze da je trenutni "hit" potpuno prazan, da ne kazem paulokoeljovski.
Naravno, procitam i ponesto popularno, npr. svideo mi se "Komo", ali kad sam krenuo na "Dnevnik druge zime", nisam mogao da odmaknem dalje od 30. strane.

Inace, iskustvo mi je pokazalo da nijednoj knjizi ne dozvolim kredit duzi od 50. strana. Ako do 50. strane autor nije napisao nista vredno paznje, kolika je verovatnoca da ce Vas do kraja oduseviti?

Citam brzo, otprilike stranicu u minuti, naravno ukoliko stil nije previse zahtevan ili filozofski. Odlicno se secam kad sam citao "Tako je govorio Zaratustra", po 10 minuta sam provodio na jednoj stranici - ne zato sto je filozofski komplikovano, vec su Niceove metafore bile toliko impresivne i ceste, da shvatite da biste brzim citanjem knjige samo izgubili. A ponavljam, nikad ne citam knjigu da bih rekao da sam je procitao, ako mi se ne svidja, zatvorim je i otvorim novu.

Nemam velikih predrasuda prema autorima, jednako prilazim ruskim, americkim i hispanoamerickim piscima...mozda sam malo zatvoreniji prema "ostalima", ali mi se dopao i Murakami. Ne i odusevio, ali dopao. Sto se tice stila pisanja, dosad nisam video da neko pise jednostavnije, prirodnije i tecnije od Gogolja. Nisam njegov obozavalac, ali se iz svake recenice vidi da je rodjen da pise.

Ma glupavo je formulisana... naravno da je korisno, a to koliko je kome korisno mislim da nema poente raspredati...

Pa vidis da je tema sad dobila novi kurs, Jovicic je pokusao da zaokrene u drugom pravcu, mi smo ga, naravno, odjebali, i svako pise o cemu hoce, ali pod uslovom da se bar u svakoj drugoj recenici pomene "knjiga" ili "citanje" :)

blago tebi jeriko, ja ne mogu da zatvorim neku knjigu koju pocnem da citam, ma koliko dosadna, losa ili nekvalitetna bila. Par puta sam se zeznuo i neki sund poceo da prelistavam pa sam morao da procitam stvar do kraja.

To mi je proklestvo, moram da odgledam film do kraja ako sam poceo da ga gledam i da procitam celu knjigu.

Zato vrlo pazljivo biram stiva.

Loše brate...kad čitaš sve što ti padne pod ruku zaboraviš gomilu naslova a kamoli šta u njima piše....kad dodjem u biblioteku, ili kad vidim neku knjigu u knjižari, znam da sam je pročitao al ne sećam se o čemu je...onda moram da je čitam ponovo...to je sranje. Zato senilni ljudi ne bi trebalo da čitaju.

Књижевност је бескорисна поред оволиког света.

Od ozbiljnijih knjiga (osim za lektiru) u poslednje dve godine koje sam pročitao sa uživanjem su "Jadnici", "Mandolina kapetana Korelija", "Fukoovo Klatno", "Majstor I Margarita" i "Istočno od raja", i planiram "Zvonara Bogorodičine crkve" i "Kuma" (ako nađem) na raspustu. To je (sa ove dve) 8 knjiga za dve godine.

Потребно је и свакако корисно. Мислим да је још корисније уколико се књиге читају наглас.

"Zajedno sami" - Marko Šelić Marčelo (nisam fan) Pročitao sam knjigu i crko kol'ko je dobra...

Jedno vreme sam prestala da čitam knjige...Zapravo, loše je što tinejdžere podstiču da čitaju isprazne knjige za tinejdžere koje ih samo ograničavaju u milion pogleda tj. na neki način se navikavaju na površne knjige o ljubavi i muvanju.

Do nedavno sam se okej osećala, okrenula sam se drugoj vrsti umetnosti, ali postepeno sam dobijala nenormalnu želju da se vratim knjigama. Nedostajalo mi je puno stvari u vezi njih. Nije mi toliko bitno da li ću po završetku knjige da se osećam drugačije, zato što znam da neću, zapravo najviše volim sam proces čitanja. Kad se udubiš u situaciju glavnih likova, nestrpljiv si, vidiš delić sebe u svakom liku u knjizi, neki delovi svakodnevnice kojih nisi ni svestan. Jednostavno, dobijaš odgovore na neka pitanja, čitaš stvari koje te zanimaju i ispunjuju. Mogu svi da te napuste, ali knjige su uvek tu.

Recimo, upravo čitam proces od Kafke i nenormalno mi prija knjiga. Konačno više nisam ograničena na kupoholičarku i angus, tange..blabla...

Mnogo me nervira to što retko kad dovršim knjige do kraja...To mi tako ide na nerve...Recimo, istočno od raja je knjiga kojom sam bila oduševljena, ali zbog nedostatka vremena se čitanje razvuklo na mesec dana i na kraju sam morala da je vratim u biblioteku...

Kakav deja vu, imam utisak da sam Ofidijin post pročitao pre pešes' dana!

"Украдите књигу кад год можете. Није грех украсти добру књигу" био је савет једног мог професора кога јако ценим. Нисам се водио тиме, наравно, али сам се захваљујући њему заинтересовао за књижевност. Сада имам мало времена да прочитам нешто што ми није стручна литература, али то радим са уживањем. Потребно и корисно, е сад у којој мери - јебем ли га.

Aa, previše dobro argumentovanih postova...
Previše ideja, ouverloud...

Uvod: u maju i junu 2010 sam čitao 30 strana iz jedne zbirke naučnih tekstova. Svakodnevno, 30 strana, 60 dana.

Ne znam za nas, ali Španci imaju reč "melómano" koja označava ljubitelja muzike, ali je koriste za sve ljude koji vole da čitaju, idu u operu, posećuju galerije.

VRLO važna stavka, i tragedija da se neko ko čita (šta) i sluša muziku (već i sa pojedinim stilskim pravcima muzike imam problema, a KAMOLI sa generalizacijom muzike) per se razlikuje od nekoga ko to ne čini, jer ne vidim po čemu bi bio sličan nekome ko je pročitao neku drugu knjigu, a i da je reč o istoj - šta je ko naučio?!

Da se čitači osećaju superiorno - razumem.
Da čitač zna više od nečitača - malo verovatno.
Da neko ko zna nešto o nečemu zna više o tome nego neko ko ne zna -

E, tu smo. Šta hoću da kažem? Većina melomana koje poznajem su refleksija svojevrsne pokondirenosti, i ići će u operu do sudnjeg dana slušajući opere iz ukupno 80 godina operske baštine, nemajući pojma o onome šta je bilo pre, šta je bilo posle, i kako je do tih 80 godina uopšte došlo. Da li predlažem mustru za prepoznavanje poznavača? Ni u ludilu; kao ni sistematizaciju odgoja poznavača, to još manje.

Ali ljudi koji postavljaju pitanja, koji uče na svakom koraku svog duhovnog iskustva - jednom će se sresti i znati dovoljno da započnu uzbudljiv razgovor.

Šta je pisac hteo da kaže? Ono što je rekao.

A šta smo mi naučili, ta velika odgovornost nastavlja da leži na nama.