Ова тема је произишла из теме "Плес: Друштвени паразит или само стереотип?". Зарзлог отварању ове теме је дебата везана за примордијални разлог гојазности - инстинкт или нешто друго.
Господин Медикус заговара да је крив инстинкт за преживљавање, док се ја противим тој идеји, тј. сматрам да су људи сами крви за гојазност, а не њихова природа.
Да људи не би листали поменуту тему, написаћу све што сам рекао тамо, а верујем да ће Медикус исто то урадити како би остали имали о чему да размишљау и уђу у ову дискусију. Али ћу напоменути прво суштину Медикусовог исказа - ако сам омашио, исправи ме молим те:
Људи једу инстинктивно како бих нагомилали довољно масног ткива да би преживели неповољне услове живота - суше, зиму и слично.
Моји разлози због којих оспоравам овај механизам настајања гојазности јесу катаболички и анаболички путеви у људском (а и шире) организму.
Главни разлог због којег оспоравам затупника инстиктивног механизма гојења је искоришћавање енергије масног ткива, као и метаболизма масног ткива у презимарских животиња.
Почећу од презимара - пример медведа (основа важи за све остале):
Презимари се тове из више разлога. Први је таложење потенцијалне хемијске енергије за одржавање базичног метаболизма и за складиштење градивних блокова. Други разлог таложења масти је постојање мрког масног тиква код поменутих животиња. Животиње које нису презимари имају мрко масно ткиво само док су врло млади и оно ишчезава. Улога овог масног ткива је термогенеза и самим тим одржавање сталне телесне температуре. Дакле, допуна мишићним трзајима који исто тако стварају енергију. Међутим, док мишићи искључиво користе глукозу (као и нервно ткиво), доста је економичније користити масно ткиво за термогенезу у тим ситуацијама, јер се масне киселине тада не конвертују у гликоген и глукозу и тиме се чува драгоцена енергија.
Мислим да сам овим објаснио један аспект преживљавања зиме товљењем људи.
Други аргумент који ћу изложити јесте начин коришћења депоа енергије у нашим организмима. Главни извор енергије, као и код осталих живих бића, је глукоза. Вишак глукозе се таложи у јетри у виду гликогена. Из јетре се глукоза транспортује до мишића где се она употребљава за покретање мишића. Постоје три врсте разградње глукозе и то су гликолиза, мелчнокиселинско врење и респираторини ланац. Респираторни ланац даје највише енергије сачуване у виду АТП-а, док ова друга два начина добијања АТП-а се одвијају када мишићи остају без кисеоника услед великог оптерећења.
Е сад, гликоген се константно троши и обнавља у зависности од потреба организма. У гликогену има довољно енергије да се човек снабде њоме око 24 часа. Међутим, у литератури из које сам ово учио не пише да ли то важи за базични метаболизам, или за просечан рад. Тако да ћу бити слободан (и превише) да кажем да гликогена има довољно за 12-24 часа. Након тога почиње да се троше залихе масти и преводе у глукозу током глуконеогенезе, где се троши АТП и самим тим се смањује енергетска вредност масти. Други процес који се одиграва паралелно са разградњом маси услед гладовања је и аутодеструкција протеина зарад обнављања залиха есенцијалних аминокиселина (аминокиселине које нисмо у стању да сами синетишемо већ их уносимо храном). То значи да гладовање има огромне последице.
У неким списима сам нашао да је човек у стању да гладује до две недеље без икаквих последица по организам, ако тада нађе храну. Такође, неке књиге сугеришу да човек може без хране да преживи два до три месеца.
Следећа ставка коју бих изнео јесте гојазност као нешто што спутава организам да се слободно креће. Гојазан човек је склонији постајању хране другим ловцима од витког човека. Пошто сматрам, а досада у својим учењима нисам нашао на нешто што сугерише супротно, инстинкти никада немају ефекат који може толико да угрози опстанак јединке. Чак је инстинкт за преживљавање јачи и од мајчинског инстинкта. Написаћу експеримент касније, ако неко жели, али ме мрзи и мислим да је офтопик.
Још једна ставка (која је по мом мишљењу лабава, ал ваља рећи) је то што су људи у почетку настањивали подручја која су била доста блажа климатски, и имала условно речено доста хране - око центра земље и мало северно и јужно. Исто тако сматрам да су почели да настањују северније и јужније делове тек када су овладали уметношћу лова и пољопривреде.
Дакле, моје мишљење да гојазност није условљена инстикнтом је заснована на следећем:
- Гојазност те чини лакшим пленом
- Гојазност је адаптациона карактеристика презимара, који имају добре механизме за искоришћавање енергије из масних киселина
- Начин коришћења масти зарад употребе локомоторног и неуроендокриног система је доста скупља од искоришћавања угљених хидрата, и врши самодеструцкију протеина
- Људи су настањивали пријатељски настројена климатска подручја
Медикус, настави :Д