Добар дан, инспекторе. Моје име је Харолд Голдберг, овде сам познатији под бројним увредљивим надимцима – Чарапоглави, Јајара, Пачворак, Несврстани и слично . Немојте ме гледати тако саблажњиво, молим Вас. Нисам длакава патка, нисам испеглани дабар, нисам божија болесна шала као што вам се чини. Ја сам кљунар, платипус, можда сте чули за мог наврдеду који је био Кантов блиски пријатељ?... ко је Кант? ...хм, није битно, вероватно га не знате, давно је преминуо, био је изузетан обућар. Могао би очас посла да претвори те ваше неугледне опанке из Борелија у нешто далеко допадљивије... извињавам се, осетљив сам на обућу... не толико ја колико мој кљун... кхм... можете ли да ме попнете на столицу? Е, хвала вам пуно. Дакле, испричаћу вам гнусност коју сам починио али ћу вам изнети и њене узроке, молим Вас да све што будем рекао унесете у записник...
Знате, ја сам тасманијски јеврејин, потичем из богате породице која се генерацијама бавила производњом бунди и геџета од опосумљевог крзна и требало је да наследим посао кад се изучим и стасам. Нисам био посебно одушевљен том идејом. Да се разумемо, шубаре опосума су изузетно цењене и крећу се од 400 долара по комаду. Али, моја страст је било нешто сасвим другачије. Од малих ногу сам скупљао фотографије и надевао им духовите, провокативне, циничне, проницљиве коментаре. Да, био сам заљубљен у прављење постера. Понекад сам их качио на свој блог, опрезно и љубоморно, због ауторских права. Надао сам се да ће једног дана моји радови бити по свим светским галеријама, да ћу допрети до срца посетилаца, насмејати их и да ће ми направити фан клуб на фејсбуку или ми бар платити пиће. Радио сам даноноћно, потпуно поробљен својом страшћу, то је било све што сам умео и желео. Разумљиво, моји родитељи су то доживљавали као холокауст . „Где враг не може сам, он тамо пошаље постере“, каже стара јеврејска пословица. Сигурно сте до сад схватили да сам био атеиста. И заиста, чудно је како један кљунар може веровати у бога... Забога, па ми смо корпус деликти еволуције... Но, то сад није битно... Дакле, што сам више сазревао, моја љубав према четрнаестој уметности је бивала снажнија а мој раздор са родитељима дубљи. Извесно, губио сам битку. Таман када сам почео да изучавам дупли укрштени кавкаски штеп за топле мидере и да дижем руке од свега, добио сам мејл који је гласио отприлике овако: „Харолде, ти си легенда какве нема, блабла, твоји постери су толико дојајни да не могу да одолим да ти не учиним понуду коју не можеш одбити, блабла, дођи у Србију, имаш плаћен пут, гајбу, клопу, брзи интернет, почасно чланство у САНУ, цео свет ће знати за тебе, блаблабла, број налога вестерн јунион уплате, понеси ми једне унтерцингере од опосума ако имаш, блабла, видимо се у петак... до гроба твој, Кву.“ У почетку сам мислио да ме неко ложи али сам ипак отишао у банку да проверим. На рачуну сам имао 78.450 динара. Јебена стипса, тачно у динар ми је послао. Морао сам да обитавам по граду цео дан да нађем најповољнији курс. Имао сам два дана да размислим о свему томе. Испоставило се да ми је било довољно два минута. Остатак времена сам искористио да му сашијем те буђаве зимске гаће. Био сам одлучан и спреман за пут. Знате, стара јеврејска пословица каже: „Неко може бити нешто, али уметник је Рабин“. Тим речима сам се опростио од родитеља, сломио сам њихова мала кљунарска срца и сео у авион.
Тако сам стигао у вашу земљу. Мислим да не морам да објашњавам шта се испоставило. Уместо галерија, атељеа, брзог интернета, фотеље у САНУ и светске славе ја сам завршио у затвору, у некој устајалој баруштини, у друштву свакавих скотова, храњен неком одвратном прекрупом од које сам срао сопствена црева и пишао крв. И људи и животиње су ме гледали као спрдњу, циркуску наказу, исмевали су све на мени, почев од мог чараполиког кљуна и крзна, преко мог дабровог репа и пловних ножица, па до мог јеврејског порекла. Проводио сам дане зароњен у муљ, спавајући и сањајући своје другове из Тасманије, своју мајку и оца, своје недовшене постере. Недостајао ми је чак и одвратни мирис уштављене опосумове коже којом је мој стари повезивао Тору, Талмуд, Кисинџерову Дипломатију и друге књиге које је сваке вечери читао док је мајка спремала њене јебачке кошер зрикавце. Гутао сам све увреде, гутао сам и ту храну која ме је убијала. Нисам имао простора да лупим репом по води а да се не повредим. Усидрио сам се ту у том блату и живео од сећања. Испуњен безнађем, кајањем, самоћом какву бисте ви осећали да сте сами на Јупитеру. Ја сам ендемска врста. Моја планета је Аустралија, њена бистра вода је мој ваздух и моја вода. Али,постепено, у том муљу у ком сам живео разбистрио се муљ у мојој души. Да, ја нисам више био кљунар. Ипак, нешто ме је спречавало да се предам. У мени је васкрсавао чистокрвни јевреј. Та вера, којој сам се ругао и презирао је, сада је испливала из мене, блистава као дијамант и неуништива као неки накарадни ген. Сетио сам се старе јеврејске пословица која каже „Предај се када је непријатељ поражен“. Можда вама звучи бесмислено, али мени је тада звучало као да ми се онај чије име не смем спомињати лично обратио. Тада сам одлучио да преживим. Знате, пожелео сам да га убијем. Ја имам отров. Само сам кренуо, вођен неких чудним осећајем да је у том тренутку немогуће ишта друго. Извукао сам се из гована и прескочио бодљикаву жицу, поцепао сам пловне ножице, покидао крзно и пао на кљун. Нисам осећао бол. Говорио сам себи: Харолде, ти си човек мисије, ти мораш издржати. Онај малоумни чувар је чуо да се нешто догађа. Прикрио сам се у жбуну. Наравно, није ништа приметио јер је мене и иначе тешко видети изроњеног. Кад је овај кретен отишао, кренуо сам ка централној кули, коју су остале животиње звале централна кула, а ја сам је тада прозвао Бергхоф . Не сећам се пута, био сам попуно опијен. Стигао сам и нечујно отшкринуо врата. Нисам могао да верујем шта видим својим очима. Он, заваљен у фотељи, смеје се као надувана хијена и гледа на рачунару постер на коме је приказано око тигра и испод пише, цитирам: „Само те гледам. Дај минус ако смеш.“ Кад тада нисам снео јаје никад нећу. Мрак ми је пао на очи. Очајнички сам покушавао да призовем неку јеврејску пословицу да ми каже шта да радим, безуспешно. Али, само одједном ми се разбистрила свест и сетио сам се старе српске изреке коју сам чуо више пута, што од посетилаца, што од самог управника: „Магаре се јебе док су му ноге у блату“. Мислим да је то писало и у брошурама које су делили. Залетео сам се према монитору, скочио и разбио га песницом, управник је одскочио са столице и доскочио назад, гледао ме је забезекнуто, зевајући као нека ретардирана фока. Ишчупао сам миш и забо му га до крајника, да не може да писне говедо. Угризао сам га за нос, он је изгубио дах и онесвестио се. Ухватио сам га за браду, оборио са фотеље и надкљунарском снагом сам га одвукао до оног глиба где сам душу своју сахранио. Скинуо сам му гаће и нагурао сам га до пола у та говна. А онда је добио оно што је заслужио. Нећу да улазим у детаље, не желим да се присећам тог ужаса. Након тога сам био страшно исцрпљен, потпуно слуђен, скољокао сам се у онај тамо бусен и заспао. Шта је било даље, знате. Ето. Немам шта више да вам кажем. Само бих да вас замолим да ми омогућите да позовем свог адвоката.
